Godine 1931, Nikola Tesla navršio je sedamdeset i petu. U jednom od retkih ukazivanja medijske pažnje, magazin Time počastio ga je portretom na naslovnoj stranici i biografskim profilom. Stari naučnik bio je mršav i upalog lica, ali ne i nezdrav, kosa mu je i dalje bila sjajna i crna, i još je uvek imao isti daleki izraz u svojim vizionarskim očima.
Električni automobili zaostaju za benzinskim
Na početku 20. veka, električnim automobilima smešila se svetla budućnost. Vizionari poput Žila Verna predviđali su pojavu automobila koji rade na baterije i koji su mehanički jednostavni, tihi, ne ispuštaju smrad, laki za upravljanje i manje hiroviti od bilo kojeg automobila na benzin.
U automobilu s motorom na benzinski pogon trebalo je podesiti vezu s regulatorom rasplinjača, gurnuti ručicu za kontrolu paljenja, napumpati papučicu gasa i zavrteti motor kurblom. U električnom automobilu trebalo je samo okrenuti ključ i stisnuti gas.
Otpuštanje papučice gasa trenutno je usporavalo automobil. U vremenu s malo automehaničarskih radionica, električari su u slučaju potrebe mogli servisirati obične motore na jednosmernu struju.
Nije bilo ulja koje bi trebalo menjati, hladnjaka kojeg bi trebalo puniti, pumpi za vodu ili gorivo koje bi trebalo održavati, nije bilo problema s rasplinjačem, izduvnih cevi koje
rđaju, kvačila ili transmisije koje treba servisirati, i nije bilo zagađenja!
Upotreba maziva i ulja bila je ograničena na dva ležaja u električnom motoru i nekoliko delova na podvozju. Robne kuće koristile su električne kamione za dostavu. Lekari su počeli da obilaze pacijente u ‘električnima’, napuštajući svoga konja i kočiju u korist nečega što je mnogo lakše održavati.
Žene su zavolele električne automobile zbog jednostavnosti njihove upotrebe. Budući da su električni automobili imali ograničen radijus kretanja i brzinu zbog svoje baterije, bili su popularni za prevoz po gradu.
Izvan gradova, američki seoski putevi bili su tako primitivni da su postali rezervat brzih i sve savršenijih automobila pokretanih motorom s unutrašnjim sagorevanjem, koji su imali velik radijus kretanja.
Tako se u Americi održala neka vrsta zlatnog doba električnih automobila i nakon što su ih u većem delu sveta počeli odbacivati. Detroit Electric, Columbia, Baker, Rauch &
Lang i Woods bili su najvažniji među brojnim proizvođačima ove vrste vozila. Oni su cvali u svom segmentu tržišta s rasponom formalnih, često elegantnih limuzina.
Međutim, Ahilova peta električnih automobila uvek je bio kapacitet baterije, odnosno njegov nedostatak. Baterije su bile na bazi olova i kiseline, bile su teške i glomazne i zauzimale su dragoceno mesto za prtljag. Suvišna težina bila je kriva za geganje pri upravljanju i sporost, čak i prema standardima tog vremena.
Električna vozila nisu se mogla kretati brže od 70-80 km/h, jer je tolika brzina mogla uništiti baterije za nekoliko trenutaka. Brzinu od oko 57 km/h moglo se održavati samo na kratko, a uobičajena je bila vožnja brzinom od 24-32 km/h.
Baterije je trebalo puniti svake noći, a radijus kretanja retko je bio veći od 162 kilometra. Nijedan proizvođač električnih vozila nikada nije ugradio generator jednosmerne struje, koji je mogao povratiti deo naboja baterije prilikom kretanja vozila i time povećati radijus
kretanja. Obećanja o usavršavanju i pojavi novih, snažnijih baterija mogla su se čuti još od vremena Edisonove najveće popularnosti, ali sva su na kraju ostala neispunjena.
