Nije problem samo Vučić, nego prevladavajuća politika u Srbiji, bila ona na vlasti ili opoziciji i prevladavajući stavovi građana. No, nije ni Srbija ta koja nema prostora za manevar. Identična situacija je i s Evropskom unijom koja ne želi nikakvu korekciju granica u Evropi i koja je onemogućila američki plan o korekciji granica lažne države i
Srbije zamenom teritorija nakon čega bi usledilo priznanje takozvanog Kosova. To je evropska politika učinila nesumnjivim korištenjem političkog uticaja podizanjem optužnice protiv Hašima Tačia.
Na taj način zaustavljen je sastanak u Beloj kući u organizaciji američkog diplomate Ričarda Grenela koji se trebao održati 27. jun i na kojem su pregovarači trebali biti Vučić i Tači. Delegacija lažne države otkazala je dolazak nakon podizanja optužnice od strane Specijalnog tužilaštva za Kosovo. Onemogućavanjem pregovora Beograda i Prištine u američkoj režiji ulogu moderatora preuzela je Evropska unija koja ni pod kojim uslovima ne želi dopustiti bilo kakvu promenu granica u Evropi, pa ni onu sporazumnu između tzv. Kosova i Srbije koja bi eventualno mogla proizaći iz pregovaračkih procesa koje bi predvodila američka politika.
Evropska unija ne želi menjanje granica jer će to otvoriti pitanje Katalonije u Španiji i uostalom svih granica u srednjoj i istočnoj Evropi iscrtanim nepravednim Versajskim mirom nakon Prvog svetskog rata i dogovorima pobednika Drugog svetskog rata. U pitanju su i granice između Poljske i Nemačke, Poljske i Slovačke, Mađarske i Slovačke,
dakle samoga srca središnjega dela evropske integracije. Rusija ipak ne želi nikakav dogovor jer bi stabilizacija prilika na Balkanu i približavanje Srbije Evropskoj uniji i Zapadu isključila mogućnost učinkovitog ruskog delovanja na tim prostorima, duboko iza prednjih crta NATO rasporeda.
Očito je da svi imaju malo manevarskog prostora i da svi akteri ne čine ono što bi želeli, nego ono što moraju. To je opasna pat-pozicija koja ukoliko se nastavi, ne može voditi ničemu drugome do ratnom razrešenju. Nasilni protesti u srpskim gradovima proizvod su upravo takvog geopolitičkog okvira. Balkan je zapravo već u plamenu za sada posredničkih sukoba suzavcem, palicama, kamenjem i molotovljevim koktelima, a ako se stvari nastave odvijati u istom smeru, lako mogućim pravim ratnim sukobima. Taj novi, po sadašnjem stanju stvari, neizbežni rat, razlikovaće se od svih dosadašnjih balkanskih ratova.
Gospodari NATO-a najmoćnije države Zapada primenom superiorne vojne tehnologije mogu razoriti civilnu i vojnu infrastrukturu Srbije i naneti gubitke ključnim vojnim potencijalima. Ipak, posve je sigurno da udari iz vazduha i velikih udaljenosti neće u potrebnoj meri uspeti neutralizovati kopnene borbene potencijale.
Problem je što niko od umešanih svetskih sila nije raspoložen čizmom svoga vojnika stupiti na tlo BiH ili Srbije u okviru pravih ratnih operacija. Nije teško zaključiti gde će velike sile, ukoliko dođe do tako velikog razvoja događaja, tražiti potrebne vojničke čizme.
Sigurni gubitnici
Tu ulogu po logici stvari moraće preuzeti regionalni akteri. Nakon poslednjeg od bezbroj uličnih nereda poslednjih desetleća kristalno je jasno da se u srpskoj politici menjaju samo akteri, ali da temeljni smer srpske politike ostaje uvek isti. Odugovlačenjem konačnog razrešenja i zatvaranja balkanske krize uz pomoć višestranog poigravanja i korištenja slabosti uključenih strana srpska politika pokušava dobiti na vremenu kako bi spremno dočekala nekakav novi veliki geopolitički preokret na čijem provociranju aktivno radi.
