Bagdad nije želeo odustati od svoje politike pa su SAD i Velika Britanija sa saveznicima bez odobrenja UN-a izvršili vojnu intervenciju na Irak 2003. kojom su s vlasti svrgnuli Sadama Huseina, a zemlju temeljno razorili, opljačkali i vratili u kameno doba. Moskva je ćutala jednostavno zato što joj je prećutno odobreno konačno slamanje vojnog otpora u Čečeniji i postavljanje na vlast Moskvi odane političke garniture.
Vremenski okvir uporednih zbivanja u Čečeniji i Iraku govori sam za sebe. Vašington je 17. marta 2003. ultimatumom zatražio odlazak Sadama Huseina iz Iraka, a kako je to on odbio, invazija na Irak pokrenuta je 20. marta 2003. I slepac vidi da je put kojim uporno gazi srpska politika na čelu s Vučićem isti kao Sadamov. Ako njime nastavi, SAD i Zapad neće se libiti vojno intervenisati.
Ukoliko krug oko predsednika Vučića misli da ubitačna zamorna taktika i to što je sam Vučić zapadni igrač, uostalom kao i premijerka Brnabić ponikla iz USAID-a povezanog s CIA-inim operacijama, nešto znači i da ih to štiti, opako se varaju. I Sadam je bio zapadni igrač, ali svi pod nadzorom SAD-a imaju rok trajanja koji samo skraćuju neposlušnošću i opiranjem.
Otimanje kontroli
Egipatski predsednik Mubarak bio je ključni regionalni američki saveznik. Kada u novoj geopolitičkoj igri više nije bio potreban, pregažen je uličnim nasiljem od strane američkih i evropskih saveznika organizovanih arapskih revolucija i završio na sudu zatvoren u kavezu kao kakav majmun.
Nekadašnji veliki američki prijatelj, vazduhoplovni maršal, zapovednik egipatskog vazduhoplovstva u za Egipat mitskom ratu s Izraelom 1973., glavu je sačuvao samo zato što je vlast u Egiptu preuzelo muslimansko bratstvo blisko Turskoj koje nije odgovaralo ni Saudijskoj Arabiji kao predvodniku sunitskog arapskog bloka, ni Zapadu. Pogotovo stoga jer su u vlast ušli i delovi krajnje ekstremnog, islamističkog političkog korpusa koji su počeli razglabati čak i o rušenju piramida.
Državni udar generala al-Sisija koji je srušio izborima uspostavljenu vlast, spasio je Mubarakovu glavu. Uostalom i sam Milošević bio je američki i zapadni igrač, no kada je počeo gubiti ratove i otimati se kontroli, dobio je tone bombi i krstarećih raketa po glavi. Identična je situacija s Vučićem i njegovim političkim krugom. Ne prihvati li što od njega traže, biće jednostavno uklonjen.Moskva opet neće efektivno reagovati jer će dobiti nešto u zamenu. Poduzeće verojatno samo neku namjrno traljavo izvedenu obaveštajnu operaciju kao u Crnoj Gori, tek toliko, reda radi, i to će biti sve.
Davne crte podela povučene još u Jalti i dalje vrede, a srpskaka politika bi to morala znati. Pravi problem nije samo u Vučiću i njegovom političkom krugu. On i kada bi to
uistinu želio, ne može u sadašnjim okolnostima učiniti ono što se od njega traži, pre svega priznati terorističku tvorevinu za državu i normalizovati odnose s Prištinom, iznosi svoje tvrde Stefanov.
Nabijanje na kolac
On smatra da bi većina građana Srbije to smatralo izdajom i jednostavno bi ga nabili na kolac ako pre toga ne bi uspeo pobeći. Stoga ni eventualno spoljno rušenje Vučića ne bi dalo očekivane učinke, dokle god je u pretežitom delu političkog korpusa živo uverenje da se Kosovo i Metohija može vratiti pod okrilje Srbije. Ko god prizna takozvanu nezavisnost, nabiće ga na kolac. Sa srpske strane u takvoj situaciji građanskog raspoloženja jednostavno nema prostora za neke velike pregovore i ustupke.
