3. Diseminacija
Prema izveštaju Süddeutsche Zeitung, čak ni citirani institut Robert Koh ne zna tačno koliko je testiranih na COVID-19. Činjenica je, međutim, da je u Nemačkoj nedavno primećen nagli rast broja slučajeva kako se povećava količina testova.
Stoga je razumno sumnjati da se virus već nezapaženo proširio u zdravoj populaciji. To bi imalo dve posledice: prvo, to bi značilo da je službena stopa smrti – na primjer, 26.
ožujka 2020. godine bilo 206 smrtnih slučajeva od oko 37.300 infekcija ili 0,55 posto – previsoka; i drugo, to bi značilo da bi bilo teško sprečiti širenje virusa u zdravoj populaciji.
Moje pitanje: Je li već postojao slučajni uzorak zdrave opšte populacije za potvrdu stvarnog širenja virusa ili se to planira u skoroj budućnosti?
4. Smrtnost
Strah od porasta stope smrtnosti u Nemačkoj (trenutno 0,55 posto) trenutno je predmet pozornosti medijske pozornosti. Mnogi su zabrinuti da bi se to moglo dogoditi kao u Italiji (10 posto) i Španiji (7 posto) ako se ne poduzmu mere na vreme.
U isto vreme se širom sveta pravi pogreška pri kojoj se prijavljuju smrtni slučajevi povezani s virusom čim se utvrdi da je virus bio prisutan u trenutku smrti – bez obzira na druge činioce. To krši načela samo kad je izvesno da je uzročnik igrao značajnu ulogu u bolesti ili smrti, ako se može postaviti dijagnoza. Savez naučnika medicinskih društava Nemačke u svojim smernicama izričito piše: „Uz uzrok smrti, mora se navesti i uzročni lanac s odgovarajućom osnovnom bolešću na trećem mestu na smrtnoj listi.
Povremeno se moraju navesti i četverovezani uzročni lanci.
Trenutno nema službenih podataka o tome jesu li, barem unazad, poduzete kritičnije analize medicinskih kartona kako bi se utvrdilo koliko je smrti zapravo uzrokovalo virus.
Moje pitanje: Je li Nemačka jednostavno pratila ovaj trend opšte sumnje u COVID-19? Namerava li se ta kategorizacija nastaviti nekritički kao u drugim zemljama? Kako onda razlikovati stvarnu smrt povezanu s koronom i slučajnu prisutnosti virusa u trenutku smrti?
5. Uporedivost
Strašna situacija u Italiji koristi se kao referentni scenario. Međutim, prava uloga virusa u toj zemlji potpuno je nejasna iz više razloga – ne samo zato što se ovde primenjuju i tačke 3 i 4, već i zbog toga što postoje izuzetni spoljni činioci koji ove regije čine posebno ranjivima. Jedan od tih činioca je i povećano zagađenje vazduha na severu Italije.
Prema procenama WHO-a, ova je situacija, čak i bez virusa, dovela do preko 8000 dodatnih smrti godišnje u 13 velikih italijanskih gradova Italije.
Od tada se situacija nije bitno promenila.Konačno, pokazalo se i da zagađenje vazduha uveliko povećava rizik od virusnih bolesti pluća kod vrlo mladih i starijih ljudi.
Štaviše, 27,4 posto posebno ranjivog stanovništva u ovoj zemlji živi s mladima, a u Španiji čak 33,5 posto. U Nemačkoj je taj broj samo sedam posto.
Pored toga, prema prof. Dr. Reinhardu Busseu, šefu Odela za upravljanje zdravstvom na TU Berlin, Nemačka je značajno bolja od Italije u pogledu jedinica intenzivne njege.
Moje pitanje: Koji se napori čine kako bi se stanovništvo osvestilo tih elementarnih razlika i kako bi ljudi shvatili da scenariji poput onih u Italiji ili Španiji ovdje nisu realni?
