STO MILIONA VOLTI
Sa stanovišta novih naučnih prodora izuzetno su značajni pokušaji američkog naučnika Roberta Golka koji je još od 1968. godine, kao direktor ‘Projekta Tesla’, tragao za rešenjem kako da vrlo tople gasove u procesu fuzije zadrži na ‘okupu’ bez upotrebe magnetskog polja. Godine 1968. Golka je posetio Beograd i u Muzeju ‘Nikola Tesla’ našao Teslin dnevnik. Na osnovu beležaka je rekonstuisao visokonaponski uređaj i udvostručio njegovu snagu.
Kako je, zapravo, Tesla tumačio svoj izum? Govorio je: ‘Na prvom mestu, to je rezonantni transformator sa sekundarnim namotajem u kome su delovi, sa visokim električnim nabojem, zauzimajući veliki prostor, raspoređeni duž idealnog omotača velike radijalne zakrivljenosti i na odgovarajućoj međusobnoj udaljenosti, tako da i na malim površinama osiguraju dovoljnu električnu gustinu kako ne bi došlo do oticanja, čak i ako je provodnik ogoljen.
Transformator je podsesan za svaki frekventni opseg, od nekoliko do mnogo hiljada herca, pa se može upotrebiti za proizvodnju struje velike amperaže i male snage ili manje amperaže i ogromne elektro-pokretačke sile. Maksimalan električni naboj zavisi od zakrivljenosti površine na kojoj se nalaze elementi i njihove sopstvene površine’.
Sa ovim uređajem Tesla je smatrao da može da se proizvede struja od sto miliona volti. Tesla je pisao: ‘Rezonantni transformator precizno je podešen da odgovara zahtevima
električne konstante i drugim osobinama Zemljine kugle, tako da bude veoma efikasan za bežični prenos energije. Na taj način značaj razdaljine se potpuno eliminiše’.
Kada su moćni uređaji konačno postavljeni i kada je Tesla započeo probe, u vazdušnom prostoru oko stanice izgledalo je kao da se sučeljavaju najsnažnije munje i gromovi. Za vreme noćnog rada predajnika čitavo područje od dvadesetak kilometara unaokolo bilo je bolje osvetljeno nego u sred dana.
Tesla se nadao da će urađaji koje je svakodnevno dorađivao jednog dana moći da se prilagode i za komercijalnu upotrebu. Ali, pre toga, valjalo je završiti na hiljade manjih i većih prepravki. Da bi sačuvao toliko obilje novih informacija, Tesla više nije imao poverenja u svoju legendarnu memoriju.
U Koloradu su počeli da blede i njegovi vizuelni doživljaji. Slike i svetlosni bljesci koji su se nekada javljali na njegovom ‘mentalnom platnu’ , u eksperimentima su počeli da oživljavaju i dobijaju drugačiji oblik, u opisima, matematičkim formulama, detaljnim,
lepršavim, gotovo erotskim portretima električnih munja. Prema Džejmsu Vejtu, najpoznatijem stručnjaku za teoriju elektromagnetnih talasa, Teslini eksperimenti imaju dosta sličnosti sa kasnijim ispitivanjima super niskih frekvencija (SNF) u komunikacijama. U stvari, Teslin veliki odašiljač bio je prvi u svetu dovoljno snažan da stvori SNF rezonancu u Zemljinoj jonosferi.
On je takođe dosta precizno utvrdio da Zemlja rezonira na 6, 18 i 30 Hz. Sam je imao nameru da napravi uređaje kako bi tačno utvrdio rezonancu, međutim, eksperimentalni dokazi izvedeni su tek 1960. godine. Tek tada je ustanovljeno da je tesla bio veoma blizu: Zemlja rezonira na 8, 14 i 20 Hz.
Tesla se u Koloradu bavio raznovrskim istraživanjima ali je najviše pažnje posvetio proveri moćnih oscilatora, bežičnom prenosu energije, prijemu i prenosu poruka i, sa tim u vezi, efektima visokofrekventnog električnog polja.
Na žalost, o nekim njegovim ispitivanjima naučnici i danas imaju samo nejasne predstave. Njegove beleške i kasnija tumačenja nisu dovoljni za objašnjenje nekih eksperimenata.
