Vredi ukazati i na to kako je predsednik Ruzvelt sahranjen u monumentalnom pravougaonom sarkofagu, izrađenom od belog mermera, koji se nalazi u samom središtu cvetne bašte njegovog nekadašnjeg porodičnog doma.
Na sarkofagu, gle čuda, ne postoje nikakva ideološka ili državna obeležja osim jednostavnog ispisa koji sadrži ime i prezime pokojnika, kao i godine njegovog rođenja i smrti.
Predsednik Tito je već tokom same posete porodičnom domu Ruzveltovih izrazio neskrivenu zadivljenost jednostavnošću grobnog mesta jednog od najznačajnijih svetskih državnika prethodnog veka te je u narednim godinama, u više navrata, govorio kako bi i on voleo da počiva u središtu svoje cvetne bašte, i to u sarkofagu izrađenog od belog mermera na kome bi se nalazio samo koncizan natpis koji bi sadržavao isključivo njegovo ime, prezime i nadimak, kao i godine rođenja i smrti.
I tako je i bilo urađeno.
Cvetna bašta predsednika Ruzvelta simbolički je bila “iskopirana” u Beogradu, u objekat pod nazivom “Kuća cveća” koja, na neki način, natkriljuje privatni jugoslovenski predsednički vrt zasađen najrazličitijim lepim cvećem i drugim biljkama.
Kako bi i jugoslovenski doživotni predsednik, baš kao i njegov američki “kolega”, počivao pod vedrim nebom, vešto je bilo projektovano, a potom i udešeno da sarkofag sa Titovim posmrtnim ostacima bude postavljen neposredno ispod lanterne u “Kući cveća”, drugim rečima pod “otvorenim” nebom.
Ono što jeste neobičan kuriozitet odnosi se na činjenicu da je “najveći sin naših naroda i narodnosti” zaista bio sahranjen dva puta, i to tokom jednog te istog dana.
Kada je 4. maja 1980. godine spiker RTV Beograd Miodrag Zdravković kroz suze objavio da je drug Tito umro, počela je ,,bitkaˮ inženjera Dragomira Gavrilovića sa vremenom.
Za samo sedamdeset dva sata, koliko mu je stajalo na raspolaganju, bilo je nužno da se u “Kući cveća” izbetonira površina od 200 m1 u čijem bi sklopu bila grobnica, prostor za mimohod i tribine za nekoliko stotina visokih zvanica iz čitavog sveta.
Uprkos izuzetno kratkom vremenskom roku i iscrpljenosti, sve je bilo završeno na vreme – u rano jutro 8. maja 1980. godine. Bila je spremna i monumentalna nadgrobna ploča specijalno za tu priliku izrađena od aranđelovačkog venčaca, teška čitavih devet tona.
Kako je inženjer Gavrilović u više navrata kasnije svedočio, ,,bilo je jasno da se ona [mermerna ploča teška devet tona] samo pomoću dizalice može postaviti na grob, a tako dugotrajan i neizvestan čin ne bi bio baš efektan pred svetskim kamerama. … Odlučili smo da umesto prave nadgrobne ploče stavimo masku, takođe mermernu, ali znatno lakšuˮ.
Ipak, sve je, na sreću, proteklo bez neprijatnih iznenađenja. Kada su se kamere ugasile, a državnici napustili kompleks, tačno u 16.30 časova započeo je i poslednji čin predsedničke sahrane. Ovoga puta, bez prisustva javnosti i zvaničnika.
