General Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Draža Mihailović rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu, ali su ostale još uvek mnoge misterije kada je u pitanju smrt, kao i mesto sahrane ovog četničkog komandanta.
Svoje svedočenje bivšeg podoficira KNOJ-a LJuba Lazarevskog preneo je svojevremeno Danas o tome kako je vodio na streljanje četničkog đenerala, kao i njegovu tvrdnju da je on ubijen i sahranjen u blizini Belog dvora!
– Draža Mihailović, sa još devet osuđenika streljan je u 1.30 sati posle ponoći 18. jula 1946. godine, u bagremovoj šumi, na 150 do 200 metara od „Belog dvora“, u blizini današnje Ortopedske bolnice „Banjica“. „Sahranjeni su na istom mestu u tri rake“ – ispričao je LJubo i tako otkrio tajnu skrivanu preko pola veka.
Lazarevski je bio pripadnik Prvog samostalnog bataljona KNOJ-a, obezbeđivao je zatvore, a jedno vreme bio čuvar kabineta Aleksandra Rankovića u Ulici kneza Miloša br. 45, sprovodio je kako navodi „ratne zločince“ iz inostranstva, bio čuvar zatvorenika u zgradi Stara uprava, u Đušinoj ulici, gde je danas Rudarski fakultet.
– Kao pripadnik KNOJ-a, 1946. godine službovao sam u Beogradu. Pošto milicija još nije postojala, KNOJ je obezbeđivao sve državne zgrade i sve zatvorenike, koji su bili u Beogradu. Pripala mi je čast ili nečast da budem pratilac na suđenju ali i tokom pogubljenja Draže Mihailovića i još devet osuđenika – započeo je priču pokojni Lazarevski, koji je umro u 82. godini života.
– Dražu sam prvi put video 1. juna 1946. godine kada mu je sa još jedanaestoricom počelo suđenje u sali Gardijskog doma u Topčideru, a koje je trajalo svakodnevno, subotom i nedeljom, pre i posle podne, do 13. jula. Kao pratilac bio sam prisutan suđenju svih 45 dana – govori Lazarevski.
– U Topčideru je pripremljeno bilo 12 soba. Nas 11 pripadnika KNOJ-a čuvali smo po jednog od osuđenika, smenjujući se u njihovim sobama na dva sata, dok su Dražu čuvali oficiri OZNA-e. Naš zadatak je bio da ih uvek držimo na oku, da ih čuvamo, da ne bi izvršili samoubistvo. Pratili smo ih do VC-a, ne dozvoljavajući im da zatvore vrata.
Pored Draže suđeno je Radoslavu Radiću, Milošu Glišiću, Dagomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mušickom, Bošku Pavloviću, koji su zajedno pogubljeni. Sa Dražom su isključivo razgovarali specijalni islednici i advokat.
To je strogo bilo zabranjeno oficirima OZNA. Bili smo bez oružja, ali je u hodniku bio naoružan stražar, koji je povremeno prisluškivao kroz otvor na vratima šta se dešava, da slučajno neko od čuvara nije zaspao – govori bivši podoficir KNOJ-a.
– Presuda Vrhovnog vojnog suda je izrečena 15. jula u 13 sati. Sutradan nam je naređeno da Dražu i ostale provezemo u Đušinu ulicu, današnju zgradu Rudarskog fakulteta, gde je trebalo da se obave pripreme za egzekuciju.
Oko ponoći 17. jula zatvorski berberin, na hodniku je brijao vezanog Dražu. Bio je ošišan do glave, a oči su mu bile pune suza. Te noći svi su bili obrijani, ošišani i presvučeni u beli veš.
Naređenje za pokret dobili smo oko jedan sat posle ponoći, a ispred zgrade bila su parkirana tri vozila, nalik današnjim „maricama“. NJih desetoro, sa Dražom, bili su u tri grupe, sa lisicama na rukama, i dodatno vezani međusobno lancima.
