Home POGLEDI Da li je tada pritisnuo crveno dugme: Kako je Đinđić tražio povratak...

Da li je tada pritisnuo crveno dugme: Kako je Đinđić tražio povratak srpske vojske i policije na KiM

1064
0
SHARE

Odgovor je stigao narednog dana, 2. februara, od portparola NATO­-a Ari­jena Kontijea, koji

je poručio da se „bezbed­nosna situacija na Kosovu stalno razmatra, a ona je sada takva da je, ipak, prerano govoriti o povratku vojske na Ko­sovo“.

Zoran Živković, tadašnji savezni ministar policije, 3. februara 2003. komentariše negativan odgovor NATO-a i kaže da ne veruje da je to konačan stav Alijanse.

„Trenutni stav NATO­-a da za povratak nije došlo vreme, ne znači da već sutra neće stići odgovor da je vreme došlo, i da je to neophodno“, ustvrdio je Živković za B92 i podsetio da je povratak voj­ske i policije na Kosovo obaveza koja proizlazi iz Rezolucije 1244 i Kumanovskog sporazuma.

Štaviše, ministar je tad ocenio da za time „definitivno ima potrebe, a ako nema mogućnosti za to je kriva međunarod­na zajednica. Obaveze koje je imala SRJ su izvršene i onda je apsolutno vreme da i međunarodna zajednica izvršava svoje obaveze, a to je ne samo povratak do hiljadu pripadnika vojske i policije nego i intenzivan povratak onih koji su proterani sa Kosova i Metohije i obezbeđivanje sigurnosti i bezbednosti onih koji sada tamo žive.“

Pismo Savetu bezbednosti UN

Zoran Đinđić, kao što je i najavio, nastavlja svoju diplomatsku ofanzivu povodom situaci­je na KiM. On piše predsednicima Rusije i SAD Vladimiru Putinu i Džordžu Bušu i premijeru Velike Britanije Toniju Bleru.

U pismima Đinđić konstatu­je da Kosovo klizi ka nezavisnosti mimo volje i učešća Srbije i Jugoslavije u čitavom procesu, upozorava na katastrofalne posledice takvog rešenja i po Srbiju i po čitav region, i traži da razgovori o budućem statusu Kosova započnu što pre, naravno, uz neizostavno učešće beogradskih vlasti.

Uz pisma trojici lidera premijer Srbije dostavlja i zvanično pi­smo koje je 7. februara 2003. uputio Savetu bezbednosti UN i nje­govim članicama. Značaj pisma je prevashodno u tome što je predstavljao formalizaciju kosmetske ofanzive, a u njemu Zoran Đinđić napominje da je zabrinut zbog razvoja događaja na KiM; ukazuje da Rezolucija 1244 garan­tuje suverenitet SR Jugoslavije na KiM garantujući Kosovu i Metohiji „suštinsku autonomiju“, garantuje povratak srpskih snaga bezbednosti u pokrajinu, povratak izbeglih i raselje­nih…

On upozorava da bi tekući prenos nadležnosti sa KFOR-a­ i UNMIK-­a na lokalne organe vlasti mogao da dovede do de fakto nezavisnosti albanskog Kosova, i izaziva: „Šta da ka­žemo o autoritetu međunarodne zajednice kad nijedan zahtev u vezi sa pravima Republike Srbije i SR Jugoslavije ni­je ispunjen.“

Zbog svega toga, Zoran Đinđić od Saveta bezbednosti formalno i zvanično traži da se Srbija i Crna Gora uključi u proces odlučivanja o svim pitanjima na KiM, od bezbednosnih do pravnih i ekonomskih, ali i da se odredi datum povratka naših snaga bezbednosti na KiM („Ovo će biti gest dobre volje koji će pokazati iskrenost međunarodne zajednice prema građani­ma SCG. Štaviše, ovaj čin bi psihološki ohrabrio malobrojne preostale Srbe na Kosovu i Metohiji, i bez sumnje bi ubrzao proces povratka interno raseljenih Srba“).

Đinđić završava pismo u upozoravajućem (i proročkom?) tonu:

„Koliko god da sam zabrinut zbog onoga što se dešava na Kosovovu i Metohiji, još više me brine ono što će se dogoditi u bliskoj budućnosti. Greše oni koji misle da ovaj proces (klizanja Kosova u nezavisnost) može da se završi bez dramatičnih posledica…“

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here