Odgovor je stigao narednog dana, 2. februara, od portparola NATO-a Arijena Kontijea, koji
je poručio da se „bezbednosna situacija na Kosovu stalno razmatra, a ona je sada takva da je, ipak, prerano govoriti o povratku vojske na Kosovo“.
Zoran Živković, tadašnji savezni ministar policije, 3. februara 2003. komentariše negativan odgovor NATO-a i kaže da ne veruje da je to konačan stav Alijanse.
„Trenutni stav NATO-a da za povratak nije došlo vreme, ne znači da već sutra neće stići odgovor da je vreme došlo, i da je to neophodno“, ustvrdio je Živković za B92 i podsetio da je povratak vojske i policije na Kosovo obaveza koja proizlazi iz Rezolucije 1244 i Kumanovskog sporazuma.
Štaviše, ministar je tad ocenio da za time „definitivno ima potrebe, a ako nema mogućnosti za to je kriva međunarodna zajednica. Obaveze koje je imala SRJ su izvršene i onda je apsolutno vreme da i međunarodna zajednica izvršava svoje obaveze, a to je ne samo povratak do hiljadu pripadnika vojske i policije nego i intenzivan povratak onih koji su proterani sa Kosova i Metohije i obezbeđivanje sigurnosti i bezbednosti onih koji sada tamo žive.“
Pismo Savetu bezbednosti UN
Zoran Đinđić, kao što je i najavio, nastavlja svoju diplomatsku ofanzivu povodom situacije na KiM. On piše predsednicima Rusije i SAD Vladimiru Putinu i Džordžu Bušu i premijeru Velike Britanije Toniju Bleru.
U pismima Đinđić konstatuje da Kosovo klizi ka nezavisnosti mimo volje i učešća Srbije i Jugoslavije u čitavom procesu, upozorava na katastrofalne posledice takvog rešenja i po Srbiju i po čitav region, i traži da razgovori o budućem statusu Kosova započnu što pre, naravno, uz neizostavno učešće beogradskih vlasti.
Uz pisma trojici lidera premijer Srbije dostavlja i zvanično pismo koje je 7. februara 2003. uputio Savetu bezbednosti UN i njegovim članicama. Značaj pisma je prevashodno u tome što je predstavljao formalizaciju kosmetske ofanzive, a u njemu Zoran Đinđić napominje da je zabrinut zbog razvoja događaja na KiM; ukazuje da Rezolucija 1244 garantuje suverenitet SR Jugoslavije na KiM garantujući Kosovu i Metohiji „suštinsku autonomiju“, garantuje povratak srpskih snaga bezbednosti u pokrajinu, povratak izbeglih i raseljenih…
On upozorava da bi tekući prenos nadležnosti sa KFOR-a i UNMIK-a na lokalne organe vlasti mogao da dovede do de fakto nezavisnosti albanskog Kosova, i izaziva: „Šta da kažemo o autoritetu međunarodne zajednice kad nijedan zahtev u vezi sa pravima Republike Srbije i SR Jugoslavije nije ispunjen.“
Zbog svega toga, Zoran Đinđić od Saveta bezbednosti formalno i zvanično traži da se Srbija i Crna Gora uključi u proces odlučivanja o svim pitanjima na KiM, od bezbednosnih do pravnih i ekonomskih, ali i da se odredi datum povratka naših snaga bezbednosti na KiM („Ovo će biti gest dobre volje koji će pokazati iskrenost međunarodne zajednice prema građanima SCG. Štaviše, ovaj čin bi psihološki ohrabrio malobrojne preostale Srbe na Kosovu i Metohiji, i bez sumnje bi ubrzao proces povratka interno raseljenih Srba“).
Đinđić završava pismo u upozoravajućem (i proročkom?) tonu:
„Koliko god da sam zabrinut zbog onoga što se dešava na Kosovovu i Metohiji, još više me brine ono što će se dogoditi u bliskoj budućnosti. Greše oni koji misle da ovaj proces (klizanja Kosova u nezavisnost) može da se završi bez dramatičnih posledica…“
