Činjenica je da je ono što se ponekad zove „Em-Ti-Vi kulturom“ u stvarnosti ništa do sistematsko uzdizanje sakaćenja kao krivičnog dela. Nastranu rep hitovi poput Fuk Da
Police i Kill d’White People – rekao bih da je 99 odsto rep pesama uzdizanje najvećih problema crnačkih zajednica u SAD (droga, nasilje, promiskuitet, posmatranje žene kao objekta, alkoholizam, uzdizanje kriminalnog ponašanja na ulici i u zatvorima, itd). Pa ipak, većina političara u SAD deluje paralizovano, osećajući potrebu da se pretvaraju da su očarani ovom tzv. „crnačkom kulturom“. Ali ni to nije najgore.
Uzmite, prvo, kastriranu vladajuću politiku koja promoviše (nazovi) „kulturu“ koja uzdiže nasilje i mržnju spram onih koji nisu kriminalci, uključujući crnce koji poštuju zakone, a koje oni zovu „Tome“ i na koje takođe imaju pik, kao u ovoj „divnoj“ rep pesmi sa sledećim „stihovima“: „A ima i crnčuga crnjih od crne zemlje / Pričaju po gradu da su im najbolji prijatelji belci / Te crnčuge visiće na banderi / Žive ćemo ih spaliti da svi vide“.
Potom dodajte potpuno nefunkcionalnu državu u posedu i vlasti male, sramno bogate, samoljubive bagre (sastavljene, od svih rasa, u velikoj meri upravo od crnaca), uz potpuno odsustvo stvarne društvene perspektive, začinite sve to pandemijom i najgorom
recesijom u istoriji SAD s rekordnom nezaposlenošću, čak i među onima koji bi došli u obzir za zaposlenje (oni s nisko spuštenim pantalonama, prekriveni tetovažama, bivši osuđenici i ljudi s potpuno neprofesionalnim stavom ne bi se mogli zaposliti ni da ekonomija cveta).
Ako na kraju sve to potpalite relativno ograničenom varnicom (u vidu ubistva Džordža Flojda od strane bagre nadmenih maloumnika u uniformi), vatra će se trenutno proširiti na celu zemlju, naročito imajući u vidu toliko drugih skupina mimo crnaca koji hoće da se s ličnim motivima nakače na Antifu ili parolu „Životi crnaca su važni“ (mislim, naravno, na mrzitelje Trampa, koji ni jednog trenutka nisu prihvatili njegov izbor).
Zaključak prvi: Ovo nije američka verzija „žutih prsluka“
Prvo, žuti prsluci imali su jasan politički program – pobunjenici u Americi ga nemaju. Drugo, žuti prsluci uglavnom su bili miroljubivi – najveći deo nasilja izazivala je francuska policija (uključujući ubacivanje svojih provokatora među demonstrante). Naposletku,
vladajući slojevi i mediji u Francuskoj nisu pokazali „razumevanje“ za pobune, iako je Makron pozirao s dvojicom „gangstera“ da bi ispao „kul“ (ali mu to nije prošlo):
Zaključak drugi: Ovo nije ni revolucija ni građanski rat
Za revoluciju mora postojati snaga kadra za temeljnu promenu režima, ne samo ljudi na vlasti. Parole „Životi crnaca su važni“, pljačkanje prodavnica, ili čak zahtevanje da se prekine finansiranje policije nemaju taj potencijal.
Za građanski rat neophodne su bar dve strane, s različitim političkim stavovima. Pošto američka javnost nema uvida u to ko zaista vlada, nema uslova za građanski rat u stilu „narod protiv vlastodržaca“. On nije moguć ni između „desnice/konzervativaca“ i „levice/liberala“, jer i desnicu i levicu kontroliše duboka država, koja nije ni liberalna ni konzervativna.
Najzad, nije moguće ni ponavljanje sukoba između Severa i Juga, jer moderne SAD više nisu podeljene po toj liniji. Geografski, u izvesnoj meri postoji podela između velikih gradova i ruralnog dela, ali to važi i za sever i za jug države. Namesto toga, svedoci smo društvenog razdvajanja u „zone“, gde je stanje u jednim znatno bolje nego u drugim. (U velikim gradovima s velikim udelom crnačkog stanovništva stanje je uglavnom lošije nego u manjim gradovima s belačkom većinom.) U nekim od ovih zona sve češće viđaćemo ovakve vidove samozaštite:
