Iako je možda namera da se pošalje poruka saosećanja, ili čak izvinjenja, jedino što će pobunjenici videti je moćan znak predaje lokalnih vlasti, a to smatram veoma opasnim.
Tačno je, ima dosta rasista, nasilnika i sličnih među policajcima u Americi. Tačno je i da mi mnogi tamnoputi prijatelji kažu da osećaju da se policija prema njima ponaša grubo i drugačije nego prema drugim građanima. Putovavši, međutim, širom zemaljske kugle, želim da vas uverim da američki policajci sasvim izvesno nisu najgori na svetu. Zapravo, mislim da su uglavnom pristojni ljudi. I još važnije, ti policajci su ona „tanka linija“ koja društvo štiti od kriminalaca. Sanjati o obrazovanim i miroljubivim policajcima koji nisu rasisti je lepo, ali uklonimo li postojeće policajce iz trenutne jednačine – ne postoji alternativa.
Postoji i ono što je Solženjicin nazvao „opadanje hrabrosti“ na Zapadu: velika većina političara u SAD izgubila je hrabrost da kritikuje crnce, čak i kad je očigledno da su dobar deo svojih problema stvorili sami: imam na umu vulgarnu, razvratnu i sve u svemu
odvratnu „repersku kulturu“ kojom se većina današnje crnačke omladine „obrazuje“ od najranije mladosti, ili ispiranje mozga tolikoj crnačkoj omladini da je biti pripadnik ulične bande ili prostitutka „kul“ u pogledu oblačenja, govora i sveukupnog ponašanja.
Mislim da je svakom ko je živeo u SAD prilično očigledno da su crnci veoma često (ili uglavnom?) uzrok svog bednog položaja: moji prijatelji s Jamajke i iz podsaharske Afrike (koji žive u SAD) mnogo puta su mi rekli da crnci iz SAD imaju mogućnosti koje nikad ne bi imali na Jamajci ili u Africi, i da lokalni crnci često preziru crnce s Jamajke ili iz Afrike jer se ovi puno bolje snalaze u američkom društvu.
Uz to, svedok sam čestih neprijateljskih osećanja američkih crnaca prema Latinoamerikancima. Što se tiče odnosa crnaca prema Azijatima, dovoljno je prisetiti se pobuna u Los Anđelesu iz 1992. Naposletku, mislim da su mnogi (ili većina?) ljudi iz SAD stava da je najjači i najčešći vid rasizma u SAD onaj protiv belaca, naročito od strane politički angažovanih crnaca.
Lično mogu potvrditi sveprisutnost rasizma prema belcima u SAD. Ne samo što sam ga osetio na sopstvenoj koži (živeći u Vašingtonu od 1986. do 1991), već su ga i temeljito dokumentovali ljudi poput Kolina Flaertija, čije su knjige White Girl Bleed A Lot: The Return of Racial Violence to America and How the Media Ignore It i Knockout Game a Lie?: Awww, Hell No! izuzetni primeri crnačkog rasizma spram belaca. I pored svega, ko god se usudi da izusti da su američki crnci bar delom odgovorni za svoj položaj odmah dobija nalepnicu da je „rasista“.
Vama koji ne živite u SAD preporučio bih jednostavan misaoni opit: odvojite svega 20-30 minuta da pogledate snimke i jedne i druge varijante – i „miroljubivih demonstranata“ i „nasilnih pobuna“ i pažljivo posmatrajte ne samo kako su ljudi obučeni, već i način izražavanja, ponašanje, šta i kako govore, pa postavite sebi jednostavno pitanje: da li biste zaposlili ikog od njih i ponudili im pristojnu platu? Sumnjam. Iskreno govoreći, mnogi od učesnika pobuna nisu za zaposlenje, i to nema veze s rasizmom.