Zašto od 2003. do danas nije bilo inicijative za povratak srpskih bezbednosnih snaga na KiM u skladu sa Rezolucijom 1244?
Najava direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petra Petkovića da će Beograd, u skladu sa Rezolucijom 1244, razmotriti povratak do 1.000 pripadnika srpskih bezbednosnih snaga na prostor Kosova i Metohije, nakon protivpravnih i nasilnih akcija privremenih prištinskih institucija, prvi je put da se ovakav potez pominje nakon gotovo dve decenije.
I premijerka Srbije Ana Brnabić poručila je potom da „nas je Kurti doveo na ivicu rata“:
„Blizu smo odluke da prema Rezoluciji 1244 zatražimo povratak naših snaga na KiM“, rekla je Brnabić.
U članu 4. Rezolucije 1244 predviđa se da će „posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo radi obavljanja dužnosti u skladu sa aneksom 2“.
Pomenuti Aneks 2 u svom članu 6. precizira da će „nakon povlačenja, dogovorenom broju
jugoslovenskog i srpskog osoblja će biti dozvoljeno da se vrati i obavlja sledeće funkcije: vezu sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom, obeležavanje/čišćenje minskih polja, održavanje prisustva na mestima srpske kulturne baštine i održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima“.
Osim toga, važna je i odredba u odeljku Drugi traženi elementi, koja glasi: „Povratak osoblja za četiri gore navedene funkcije obaviće se uz nadzor međunarodnog bezbednosnog prisustva i biće ograničeno na mali dogovoreni broj (stotine, ne hiljade).“
Iako se Rezolucija 1244 često spominje, o ovim konkretnim odredbama – odnosno o
njihovom nepoštovanju od strane međunarodne zajednice i prištinske strane – poslednji put se ozbiljno govorilo i diplomatski borilo za njihovu primenu pre dvadeset godina.
Kosovska diplomatska ofanziva
U prvim mesecima 2003. godine, tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić pojačao je svoju kosovsku diplomatsku ofanzivu, uprkos negativnim reakcijama Brisela i Vašingtona. Osim zahteva da se otpočnu pregovori o statusu Kosova kako ono ne bi iza leđa Srbije dobilo nezavisnost, Đinđić tada traži da se, u skladu sa Rezolucijom 1244, srpske vojne i policijske snage vrate na Kosovo i Metohiju.
U pismu Gregoriju Džonsonu, NATO komandantu u jugoistočnoj Evropi, 1. februara 2003.
godine on zahteva da se obezbede uslovi za neodložan povratak do hiljadu pripadnika naših snaga bezbednosti:
„Rezolucija Saveta bezbednosti (1244) predviđa ulogu Srbije i Jugoslavije u prelaznom periodu, time što nalaže međunarodnim organizacijama da stvore uslove za povratak kontigenta jugoslovenske vojske i policije. Stoga vas molim da, u skladu s mandatom koji imate, obezbedite uslove za neodložno ispunjenje stava iz Rezolucije 1244 o povratku do hiljadu pripadnika bezbednosti matične države.“
Đinđić je istog dana i na proslavi Demokratske stranke pomenuo da se nada da će se „jugoslovenske snage u narednih par meseci vratiti na Kosovo“ i najavio da će pisma uputiti i drugim nadležnim institucijama za zahtevom za dosledniju primenu Rezolucije 1244.
„Postoje dve stvari koje tražim, a to je da se ne prenose nadležnosti bezbednosti na lokalne strukture vlasti na Kosovu bez konsultovanja i saglasnosti sa Jugoslavijom. Ako kažu da se stvaraju uslovi za smanjenje snaga NATO, znači da su se stekli uslovi za povratak naših snaga“, govori premijer.
Koliko je ozbiljan Zoran Đinđić u svojim namerama, pokazuje i činjenica da je bio formiran specijalni odred vojske koji po brojnom stanju, strukturi, opremi i naoružanju odgovara uslovima iz Rezolucije 1244, o čemu je govorio tadašnji načelnik Uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije za moral, pukovnik Slobodan Stojanović.
