Kako stvari stoje, Vučićevu politiku puzajućeg priznavanja „Kosova“ mogu da zaustave još samo kosmetski Albanci.
Kao što su to učinili pre četiri godine odbijanjem da sprovedu svoju obavezu iz Prvog briselskog sporazuma (2013) u pogledu Zajednice srpskih opština (ZSO), tako i sada kada EU reciklira ovu zamisao a Albanci se ponovo jogune.
U međuvremenu, navukli su na sebe nesimpatiju svojih najvećih saveznika, EU i SAD, uvođenjem carina od sto procenata na robu iz ostatka Srbije. Tako su upravo mentorima svog nasilnog otcepljenja zatvorili lagani put kapitulacije Srbije trasiran Vučićevom samodržačkom politikom. Ali nekako, sve im se oprašta.
U isto vreme, praktično od aprila 2013, na strani zvanične Srbije sve je učinjeno da se, uz određene koncesije režimu, prizna nezavisnost „Kosova“. Prvi briselski sporazum izrekom je utvrdio povlačenje svih organa i službi Srbije iz pokrajine.
Režim je isto tako eksplicitno prihvatio ustavni i zakonski okvir „Kosova“ za sve radnje i dogovore koji slede. Potom, već početkom 2014. godine Vlada Srbije obavezala se da će na ravnoj nozi sa „Kosovom“ potpisati obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji.
Istovremeno je u pokrajini instalirala svoju političku ispostavu, tzv. Srpsku listu, koja će slepo slediti njene naredbe, pa i u pogledu lojalnog učešća u albanskim organima vlasti. Kosmetski Srbi više nisu imali svog političkog predstavnika u pokrajini.
Potom su „Kosovu“ velikodušno predati elektroenergetski sistem i telekomunikaciona mreža. Tokom učestalih susreta („dijaloga“) sa kosmetskim Albancima istopila se i ona skromna zvezdica na krnjem imenu pokrajine, što je samo bio znak tihog navikavanja ovdašnje javnosti na normalnost i regularnost odnosa dveju ravnopravnih strana.
Nadalje, na osnivanje „kosovskih“ oružanih snaga (2017) režim nije reagovao, sem tiho i interno, reda radi. Na drakonsku carinu (2018) srpske vlasti ostale su politički gledano bez reči, premda bi svaka normalna država odgovorila nekom vrstom recipročnih mera.
Najzad, poslednjih meseci, režim je obustavio jedinu aktivnu i uspešnu politiku prema „Kosovu“ – delovanje na poništavanju priznanja nezavisnosti u većem broju država. U poslednjem NLO-dokumentu, koji je Vučić potpisao u Vašingtonu, ovaj mazohistički potez dobio je i pisanu formu.
Ovakvom „strateškom“ politikom Vučić je naprosto razmazio kosmetske Albance. Naučio ih je da u odnosima sa Srbijom mogu samo da dobijaju, do te mere da su izgubili osećaj i za male taktičke ustupke koji su mogli biti odlučujući za njihov konačni cilj – dobijanje priznanja od Srbije.
Na to se nadovezuje albanski nacionalno-romantičarski fundamentalizam kao preovlađujuće stanje političkih duhova. Niko ne sme Srbiji, ili bar kosmetskim Srbima, da pruži ni najminimalniju koncesiju, makar iz reda onih koje je predvideo Marti Ahtisari.
Kao da je njihova „nezavisnost“ jedan od onih monolita kojima i najmanja pukotina preti totalnim raspadanjem. A možda tako i jeste i možda oni iznutra bolje opažaju krhkost ove nasilne tvorevine nego mi sa strane. I zato se boje da Vučiću pruže i najmanju satisfakciju za njegovu istorijsku uslugu njima.
Da kosmetski Albanci imaju više političkog samopouzdanja i da, prema tome, imaju minimum razumevanja za Vučićeve simboličke zahteve, priznanje bi bilo obavljeno pre najmanje četiri godine.
Razume se da stvar ostaje u rukama gospodara situacije, a to su SAD i EU. Za njih, sve ovo mnogo dugo traje, ali i sami vide da za to nije odgovorna Srbija, nego upravo njihov štićenik.
