Ovi svetovi postoje danas u paralelnim univerzumima koji konstantno međusobno reaguju, navodi grupa američkih i australijskih istraživača.
Možda zvuči kao naučna fantastika, ali nova teorija bi mogla da razreši mnoga pitanja iz kvantne mehanike koja vekovima muče naučnike.
Tim sa Grifits univerziteta u Kaliforniji sugeriše da paralelni svetovi nisu evoluirali nezavisno, već da utiču jedni na druge suptilnim odbijanjem.
Oni tvrde da bi takva interakcija mogla da objasni sve što je bizarno u tome kako se čestice ponašaju na mikroskopskom nivou.
Izvanredno je teško proniknuti u kvantnu mehaniku, gde se javljaju razni čudni fenomeni koji krše zakon akcije i reakcije.
„Ideja paralelnih univerzuma u kvantnoj mehanici postoji još od 1957. godine“, rekao je Hauard Vajzman, profesor fizike na Grifits univerzitetu.
„U poznatoj interpretaciji „Više svetova“, svaki univerzum se grana u niz novih univerzuma svaki put kada se izvrši kvantno merenje“.
„Dakle, dolazi do ostvarivanja svih mogućnosti – tako je u jednom univerzumu asteroid koji je ubio dinosauruse promašio Zemlju, dok su u drugom Australiju kolonizovali Portugalci“.
„Ipak, kritičari preispituju stvarnost ovih drugih univerzuma, obzirom da oni uopšte ne utiču na naš univerzum“.
„Što se toga tiče, naš pristup „Mnogih interagujućih svetova“ potpuno je drugačiji, kao što i samo ime kaže“.
Teoriju mnogih svetova je prvi put predložio Hju Everet, koji je rekao da bi se sposobnost kvantnih čestica da okupiraju dva stanja odjednom mogla objasniti time što oba stanja koegzistiraju u različitim univerzumima.
To se dešava zato što kvantne čestice, umesto da okupiraju jedno stanje i da se raspadnu, zapravo okupiraju dva stanja istovremeno.
Univerzum je hologram i sve što vidite, uključujući ovaj članak i uređaj sa kojeg ga čitate, samo je projekcija.
Tako bar tvrdi kontroverzni model koji je 1997. godine predložio teoretski fizičar Huan Maldasena.
Do sada ta bizarna teorija nikad nije bila testirana, ali nedavni matematički modeli ukazuju na to da bi ovaj neobični princip mogao biti tačan.
Prema toj teoriji, gravitavija u univerzumu potiče iz tananih, vibrirajućih niti.
Ove niti su hologrami događaja koji se odvijaju u prostijem, tanjem kosmosu. Model profesora Maldasene sugeriše da univerzum postoji u devet dimenzija prostora i u samo jednoj dimenziji vremena.
U decembru, japanski istraživači pokušali su da odgonetnu ovaj problem pružanjem matematičkog dokaza da bi princip holograma mogao biti tačan.
Princip holograma sugeriše da postoji dvodimenzionalna površina, poput čipa na kreditnoj kartici, koja sadrži sve informacije potrebne za opisivanje trodimenzionalnog objekta, u ovom slučaju našeg univerzuma.
U suštini, princip tvrdi da bi podaci koji sadrže opis zapremine svemira – npr. čoveka ili komete – mogli biti skriveni u regionu ove izravnate, „prave“ verzije univerzuma.
Na primer, svi objekti koji upadnu u crnu rupu ostaju zauvek u njenoj sadržini. To znači da se oni praktično čuvaju u vidu „memorije“ ili dela podataka, a ne kao fizički objekat.
Kao i Everet, profesor Vajzman i njegove kolege kažu da univerzum koji mi doživljavamo predstavlja samo jedan od ogromnog broja univerzuma.
Oni veruju da postoje neki svetovi skoro isti kao naš, ali da postoji više drugačijih svetova.
Svi ovi svetovi su jednako realni, postoje kontinualno u vremenu i poseduju precizno definisana svojstva.
