Home POGLEDI DA SU SRBI PRIHVATILI LONDONSKI UGOVOR IZ 1915-te, OBEZBEDILI BI SEBI SASVIM...

DA SU SRBI PRIHVATILI LONDONSKI UGOVOR IZ 1915-te, OBEZBEDILI BI SEBI SASVIM DRUGAČIJU SUDBINU

443
0
SHARE
Dvadeset šestog aprila se navršava 99 godina od događaja koji bi Srbiji, da je prihvatila tom prilikom donete odluke, obezbedio sasvim drugačiju sudbinu. Jedan od naših najznačajnijih mislilaca toga doba, prof.  dr Lazo Kostić (1897-1979) prokomentarisao je to sledećim rečima: „Jedan takav primer velikodušnosti i istovremeno ludosti nije poznat u istoriji. Srbija se odriče u korist svojih najvećih neprijatelja, Hrvata, dobitka, koji se samo jedanput u istoriji dodeljuje“.

 

Tri sile Antante (Velika Britanija, Francuska i Rusija) sastale su se u Londonu sa Italijom da bi se dogovorile o uslovima za stupanje Italije u rat na strani Antante. Dvadeset šestog aprila 1915. potpisan je ugovor, koji pored teritorijalnih interesa Italije definiše i teritorije koje treba da pripadnu Srbiji i Crnoj Gori.

Zajedno sa delom obale, koji je već pripadao Crnoj Gori, Srbiji i Crnoj Gori je bila namenjena obala od reke Krke do reke Drim, uključujući Split i Dubrovnik, kao i ostrva Brač, Veliki i Mali Drvenik, Ciovo, Šolta, Jakljan i Koločep.

Severna Dalmacija, od Krke do Privlake, treba da pripadne Italiji, dok hrvatsko primorje, od Privlake do Istre, kao i ostrva Krk i Rab, ostaju Austrougarskoj, odnosno Hrvatskoj. Sva ostala ostrva (osim pomenutih), Istru i dobar deo današnje Slovenije dobija Italija.

Osim toga se Srbiji dodeljuju Bosna i Hrcegovina, Srem, Bačka i Slavonija. Načelno je odlučeno, ali ne i tačnije definisano, da delove Albanije dobiju Srbija, Crna Gora i Grčka.

Italija je bila protiv toga da se Srbija informiše o donetim odlukama, ali se saveznici nisu s tim složili i u zvaničnoj noti Srbiji su 4. avgusta 1915. potvrdili teritorijalno proširenje Srbije i Crne Gore.

Po završetku rata je došlo do revizije ovog ugovora. Američki predsednik Vilson je insistirao na etničkom principu kod povlačenja novih granica. Pogođena je bila isključivo Italija, koja nije dobila deo obećanih teritorija. Kao kompenzacija su joj obećani deo nemačkih kolonija u Africi i kontrola nad Albanijom.

Glavni dobitnik je bila Srbija ili, tačnije rečeno, Srbija je mogla da bude veliki dobitnik da je prihvatila londonsku varijantu plus deo Banata i dalmatinska ostrva, koja su prvobitno bila ponuđena Italiji!

Na nesreću Srbije i Srba u celini Srbija to nije prihvatila nego je insistirala na zajedničkoj državi sa Hrvatima i Slovencima. Ima istoričara koji tvrde da su saveznici prisilili Srbiju na to ujedinjenje.

To ne odgovara istini, čak naprotiv: Saveznici, a posebno Vilson su hteli da sačuvaju (mada umanjenu) Austrougarsku kao protivtežu Nemačkoj i boljševizmu, pa su vršili pritisak na Pašića i Aleksandra da se zadovolje Velikom Srbijom.

Pašić, koji je bio opsednut idejom jedne zajedničke države južnih Slovena, uspeo je da za to pridobije i mladog regenta Aleksandra, koji u početku nije shvatio suštinsku razliku između (Velike) Srbije i zajedničke države sa katoličkim Hrvatima i Slovencima, videći u

tome samo proširenje svoje države! Posle ujedinjenja je brzo shvatio tu razliku, pa je u leto 1928. čak nameravao da povuče srpske trupe iza linije Londonskog ugovora i „amputira“ Hrvatsku.

london-1915-1024x797

Od te ideje je nažalost odustao iz razloga za čiji je opis potrebna opširnija analiza. On lično je tu odluku platio šest godina kasnije sopstvenim životom, a srpski narod ogromnim ljudskim i teritorijalnim žrtvama za vreme Drugog svetskog rata i kasnije.

Glavni saveznik Pašića u ostvarenju ideje jedne zajedničke države južnih Slovena su bili francuski masoni, koji su po svaku cenu hteli da razbiju habzburšku monarhiju videći u njoj samo jednu neman rimskog katolicizma, svog najvećeg protivnika.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here