Čečeni su stekli reputaciju žestokih ratnika u dva rata protiv Rusije, prvom od 1994. do 1996. i drugom od 1999. do 2014. Bio je to najkrvaviji sukob unutar granica Rusije i bivšeg SSSR-a od Drugog svetskog rata do danas.
Čečenski ratnici se sada bore u Ukrajini na obe strane fronta. Oni koji su pobegli u Ukrajinu nakon ratova koji su opustošili njihovu zemlju podržavaju ukrajinske oružane snage, iako je njihovo učešće gotovo neprimetno.
Međutim, najava napravljena uz veliku medijsku pompu 25. februara da će trupe Ramzana Kadirova biti poslate u Ukrajinu da se bore zajedno sa ruskom vojskom je izazvala pometnju među zapadnim medijima.
Ramzan Kadirov, predsednik Republike Čečenije od 2007, čak tvrdi da je otišao u Ukrajinu, lično. On je lojalni pristalica Vladimira Putina koji je vratio Čečeniju pod okrilje Ruske Federacije ne libeći se da korisri nasilje kao jedno od oružja u svom arsenalu.
Kadirov predvodi desetine hiljada čečenskih boraca poznatijih kao Kadirovci. Nijedan drugi savezni entitet u Ruskoj Federaciji nema oružane snage ove veličine. Iako su Kadirovci pripadnici Nacionalne garde Rusije, oni ostaju pod isključivom komandom Kadirova, koji takođe nosi zvanje general-majora.
Kako onda treba tumačiti njihovo učešće u Ukrajini? Treba ga tumačiti kao ono što jeste a to je Psihološko oružje. Posle ratnih sukoba u Čečeniji, mnogi od tih boraca imaju „račune“ koje žele da izravnaju sa pravoslavnim življem. kob u Čečeniji je ne zavaravajmo se, imao značajnu versku konotaciju. Mnogi od njih su izgubili voljene, majke, očeve, sestre, decu, mnogi su izgubili porodice i vide u ovom ratu priliku da vrate, milo za drago.
Da li je bila mudra odluka ruskog establišmenta da pošalje čečene u Ukrajinu. Sa vojne strane gledišta, da jeste. Ali, sa kulturološke i verske strane nije. Sama ta odluka je naišla na nezadovoljstvo mnogih pravoslavnih Rusa i na kraju se može pokazati kao kontraproduktivna.
Mnogi analitičari smatraju da ruska vojna strategija nije funkcionisala u prve dve nedelje
rata. Ukrajinski otpor zajedno sa ruskim poteškoćama u snabdevanju, kao i lošom koordinacijom različitih armijskih korpusa i problemima motivacije među regrutima i profesionalnim vojnicima, je znatno usporio napredovanje ruskih trupa.
Suočena sa ovim vojnim i logističkim poteškoćama, Rusija je sada psihološki rat učinila centralnim elementom svoje strategije. Najava ulaska Kadirovljevih trupa u rat i propaganda oko toga deo su nastojanja Rusije da destabilizuje neprijatelja.
Kadirovci su pre svega specijalisti za obezbeđenje osvojenih gradova. Poznati su po disciplini koju su nekada i surovo sprovodili u samoj Čečeniji, u Donbasu 2014. gde su intervenisali, i u Siriji gde su neki od njihovih vojnika još uvek raspoređeni.
Najava Rusije da se dovode čečenske trupe trebalo je da izazove strah u ukrajinskom stanovništvu.
Slično, glasine da su njihove specijalne snage dobile konkretnu misiju da ubiju ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog imaju za cilj da poseju neizvesnost i stvore strah. Međutim, njihova uloga može ići dalje od toga: Moskva je poslala jedan od ovih bataljona u Donbas 2014. da proruske ustanike očisti ih od njihovih najnedisciplinovanijih elemenata.
Prisustvo čečenskih trupa pokazuje da se Moskva priprema za urbani gerilski rat u Ukrajini. Kadirovljeve trupe bi mogle da budu prednost za ovo, ne samo da savladaju lokalni ukrajinski otpor, već i da disciplinuju ruske trupe i njihove podružnice.
Druge, više političke dimenzije direktno i indirektno hrane rusku propagandu i psihološki rat koji ona vodi. Nastupi Ramzana Kadirova na čečenskoj televiziji i na društvenim mrežama stalno podsećaju na njegovu lojalnost Vladimiru Putinu.
