Tito je o atomskoj bombi sanjao od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti, a njenoj zavodljivosti nisu odoleli ni Titovi naslednici na čelu Jugoslavije, ali ni Slobodan MIlošević…
San o posedovanju atomske bombe na ovim prostorima traje od njene prve upotrebe u Japanu, 6. avgusta 1945, do dana današnjeg. Prema dokumentima koji su postali dostupni istoričarima, „bombu nad bombama“ od vojne industrije tražili su Tito, zatim njegovi naslednici – članovi Predsedništva SFRJ, pa Slobodan Milošević… Razlog je jednostavan: ona je karta koja sigurno dobija u svim političkim pregovorima.
Momentalno razaranje Hirošime i Nagasakija kad je Drugi svetski rat praktično bio završen, a Japan već bačen na kolena, zgrozilo je i uplašilo svet, ali i oduševilo sve vojne komandante.
Novo oružje, atomska bomba, predstavljalo je ostvarenje svih njihovih snova: nema više danonoćnog zasipanja topovskim granatama ili bombardovanja iz vazduha, dovoljan je jedan let – i bum, svi neprijatelji su mrtvi.
U to vreme nije bilo ozbiljnijeg generalštaba koji nije formirao odeljenje za nuklearno oružje, a komunistička Jugoslavija jeste bila mlada, ali nikako i neozbiljna država. Tito je u Sovjetski Savez odmah poslao Pavla Savića, prvoborca, poverljivog čoveka koji je tokom rata bio zadužen za šifrovanje poruka Vrhovnog štaba i jednog od najvećih stručnjaka za nuklearnu fiziku onog doba. Samo je izbijanje rata sprečilo Irenu Žolio-Kiri i njega da dobiju Nobelovu nagradu!
Za odbranu od Staljina
Dr Dragomir Bondžić, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, prvi je istoričar koji je istražio arhivsku građu o posleratnoj nuklearnoj politici Jugoslavije. U radu na knjizi „Između ambicija i iluzija. Nuklearna politika Jugoslavije 1945-1990“ koristio je,
između ostalog, i arhiv Savezne komisije za nuklearnu energiju, kojom je predsedavao Aleksandar Ranković, u kojem se čuva i dosta tajnih dokumenata iz drugih državnih organa. Za period sedamdesetih i osamdesetih godina najviše se oslanjao na dokumentaciju Predsedništva SFRJ.
Prvi put je u Jugoslaviji pokušana izgradnja atomske bombe samo nekoliko meseci nakon osnivanja Instituta za nuklearna istraživanja u Vinči 1948. godine, zaključio je dr Bondžić.
Institut je osnovan u januaru te godine, kada se Pavle Savić vratio iz SSSR i postao njegov prvi direktor, a već početkom leta Staljin je politički napao Tita i njegove saradnike i rasporedio svoje jedinice duž mađarske, rumunske i bugarske granice.
Zato su Aleksandar Ranković, Milovan Đilas i Edvard Kardelj od Instituta u Vinči zatražili da im napravi atomsku bombu kako bi Jugoslavija imala oružje kojim bi se suprotstavila Sovjetskom Savezu.
Samo SAD i SSSR u to vreme bili su ovladali nuklearnom tehnologijom, ali se od istraživanja u Vinči nije odustajalo… Dr Bondžić smatra da naučnici nisu direktno priznavali da je to preveliki zalogaj za njih, jer su dobijali ogromna finansijska sredstva, koja su oni koristili za razvoj mirnodopskih naučnih istraživanja.
Osim toga, politički pritisci bili su veoma jaki, pa je tako Kardelj na jednom od tajnih sastanaka 1950. godine Stevanu Dedijeru, novopostavljenom direktoru „Vinče“, rekao: „Moramo napraviti atomsku bombu makar gladovali i makar nas koštala polovinu budžeta.“ Pavle Savić prvi put je tek u maju 1953. jugoslovenskom državnom vrhu saopštio da atomske bombe neće biti.
