Krize u tri tačke postsovjetskog prostora, posebno u Nagorno Karabahu, koji je kavkasko bure baruta, mogu se shvatiti kao pokušaj Zapada da uzdrma Organizaciju ugovora o kolektivnoj bezbednosti i Rusiju uvuče u situaciju kad će, šta god uradila, biti na gubitku, smatra bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije Vladislav Jovanović.
U tri članice ODKB-a – Belorusiji, Jermeniji i Kirgiziji previranja i dalje traju. U Belorusiji i Kirgiziji potresi su izazvani nepriznavanjem rezultata predsedničkih odnosno parlamentarnih izbora, dok je Jermenija u sukobu sa Azerbejdžanom oko sporne oblasti Nagorno-Karabaha, gde već drugu nedelju bukti rat nesmanjenom žestinom.
Kavkaska zamka za Rusiju
Posle sankcija i približavanja NATO granicama Rusije, rat na Kavkazu, koji je oduvek bio neuralgična tačka i slično Balkanu, neka vrsta bureta baruta, jeste tip zamke, što i Rusija oseća zbog čega se, smatra Jovanović, Moskva uzdržava o direktnog izjašnjavanja oko sukoba u Nagorno-Karabahu. Međutim, po njegovom mišljenju, to je potencijalno i udar na ODKB.
„Da bi ta organizacija održala kredibilitet, mora da pokaže odlučnost, ne mora mišiće. Ako pak to izostane onda gubi kredibilitet ne samo u očima članica nego i kod drugih koji bi mogli očekivati njenu podršku i zaštitu. Ovo je složena situacija, a Rusija mora da ima pogled u svim pravcima da bi mogla tačno da oceni šta joj je u interesu“, veruje Jovanović.
Sagovornik Sputnjika potrese u bliskom komšiluku Rusije stavlja u širi kontekst pokušaja njenog slabljenja time što bi se ona „zapošljavala na više tačaka istovremeno“, a sve s dugoročnim ciljem da se strateški odvoji od Kine i privoli na približavanje Zapadu.
Rusija pomiriteljski faktor
Po oceni Đure Bilbije, glavnog urednika portala Fakti, Rusija ima mnogo razloga da bude pomiriteljski faktor u krizama koje su u toku, jer je istorijski vezana za te zemlje. Takođe, veliki broj ljudi iz tih zemalja živi u Rusiji.
„Dodatni razlog je da se ne dozvoli prodor drugih sila na južni Kavkaz. Rusija ne sme da dopusti da se tu pojavi geopolitički vakuum koji bi popunio neko drugi, ili neko veliko tumbanje“, kaže Bilbija, ukazujući da deo analitičara smatra da iza zaoštravanja situacije u Nagorno-Karabahu, ili kako ga Jermeni zovu Arcahu, stoji Turska i njene neoosmanističke ambicije.
Jermeni, štaviše, tvrde da 150 elitnih oficira turske vojske de fakto rukovodi azerbejdžanskom vojnom silom, precizira Bilbija. On izražava nadu da u vojnim dejstvima oko Karabaha neće biti pređena crvena linija što bi bio jermenski napad na jezero i branu elektrane kod azerbejdžanskog grada Mingečevira, odnosno azerbejdžanski napad na atomsku elektranu udaljenu tridesetak kilometara od Jerevana.
„Nadam se da do toga neće doći jer su i ruski predsednik Putin i francuski predsednik Makron poručili stranama u sukobu da ne koriste ta krajnja sredstva a azerbejdžanskom predsedniku Ilhamu Alijevu da rat ne sme biti prenet na teritoriju Jermenije“, dodaje naš sagovornik.
Bilbija objašnjava da je, što se tiče Jermenije, sukob u Arcahu maltene pitanje „biti ili ne biti“ jermenskoj državnosti, te da je najviše na šta Jermeni mogu pristati predlog koji se
već pominje: da se Azerbejdžanu vrati šest opština priključenih kao bezbednosna tampon-zona Karabahu, a da Azerbjedžan prizna nezavisnost te teritorije koja bi zadržala koridor prema Jermeniji.
