Još 15. avgusta su procurile informacije zašto revolucija u Belorusiji neće uspeti . Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko ponudio je ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da konačno primeni dugo odloženu Saveznu državu koja će Belorusiju ujediniti sa Rusijom.
U zamenu je želeo potpunu rusku podršku za gašenje revolucije. Putin je prihvatio dogovor.
Kao posledica:
Lukašenko i njegova policija neće visiti na stubu. Rusija će se pobrinuti za problem i konačno će se uspostaviti Unija Rusije i Belorusije.
To ne znači da je pokušaj revolucije završen. Zapad i Poljska neće se samo spakovati i otići. Ali uz punu podršku Rusije, Lukašenko može da preduzme neophodne korake za okončanje nereda.
I to je on uradio. Lukašenko je nastavio da dozvoljava demonstracije, ali kada su u nedelju demonstranti bili upućeni da napadnu predsedničku palatu videli su šta će se dogoditi pa su pobegli.
Poljski kanal Nexta Telagram (koji je glavni medij za svrgavanje Lukašenka) u početku je pozvao na miran protest, ali na kraju dana upućen je poziv da se pokuša preuzeti glavna predsednička zgrada.
Kada su izgrednici (u ovom trenutku imamo posla s ilegalnim, nasilnim pokušajem rušenja države – tako da ove ljude ne nazivamo demonstrantima) stigli do zgrade u kojoj su bili suočeni sa pravim „zidom“ policajaca koji su bili spremni da pucaju i ubiju, ovaj zaista zastrašujući prizor bio je dovoljan da zaustavi izgrednike koji su neko vreme stajali, a potom su morali da odu.
Drugo, Lukašenko je uradio nešto prilično čudno, ali što u beloruskom kontekstu ima sasvim dobar smisao: obukao se u punu borbenu opremu, zgrabio jurišnu pušku AKSU-74, obukao i svog (15-godišnjeg!) sina u punu borbenu opremu ( kaciga) i leteo je svojim helikopterom iznad Minska, a potom sleteo u zgradu Predsedništva.
Zatim su odšetali do policajaca koji su kontrolisali nerede, gde im se Lukašenko toplo zahvalio i što je rezultiralo punim policijskim snagama koje su mu pružile ovacije. Većini nas ovo ponašanje može izgledati prilično neobično, ako ne i potpuno glupo. Ali u kontekstu beloruske krize, koja se prvenstveno vodila na informativnom području, to ima sasvim dobar smisao.
Demonstranti, koje je policija ranije identifikovala kao “bogatu gradsku decu, decu bogatih roditelja kojima je dosta sitog života”, nisu imali želudac da napadnu dobro naoružanu i motivisanu policiju.
Zapadni mediji podsećaju:
Demonstranti su uglavnom vrlo dragi, pristojni i mirni. Mnogi su mladi Belorusi srednje klase koji rade u IT industriji u zemlji i dolaze na skupove obučeni u hipsterske forme.
Za razliku od događaja u Ukrajini 2013-14., u demonstracijama nema militantne spremnosti. Zaista, ova revolucija je toliko baršunasta da se ponekad oseća pospano. U dobru ili zlu, primetno je odsustvo grubih i čvrstih mladića sposobnih da vode otpor ako i kada autoritarna država odluči da rasporedi silu.
Bez nacističkih jurišnih napada kao što su korišćeni tokom nereda na Majdanu u Ukrajini 2014. godine, nema šanse za svrgavanje Lukašenka. Sa takvim trupama borba bi se završila masakrom i Lukašenko bi i dalje bio pobednik.
S pravom se zaključuje:
Otpor Lukašenkovog režima jača iz dana u dan. Pošto Rusija očigledno stoji iza Lukašenka, fotogenični mitinzi i neslavni štrajkovi neće biti dovoljni za istorijske promene.
Nekoliko novinara beloruske državne televizije stupilo je u štrajk. Brzo su otpušteni i zamenjeni ruskim novinarima. Nekoliko stotina radnika u Minskom traktorskom pogonu MTZ napravilo je šetnju. Ali MTZ ima 17.000 zaposlenih, a 16.500 koji nisu izašli dobro znaju zašto i dalje imaju posao.
