Bitka za Košare bila je strašna. Uz velike žrtve, od 9. aprila do 14. juna zustavili smo proboj terorista ka Drenici.
Ali, bitka na Paštriku, koja je trajala od 26. maja do 14. juna (poslednjeg dana rata), u našim borbenim dokumentima zabeležena je kao najteža.
Pored pripadnika terorističke OVK i regularne vojske Albanije, tukli smo se i protiv Strateške avijacije SAD koja je samo 26, 27. i 31. maja na naše položaje izručila oko 200 najrazornijih bombi koje su delove planine pretvorile u „mesečevo tlo“.
Govori ovako, za Novosti, iz zatvora u Finskoj, bivši načelnik GŠ Vojske Srbije i Crne Gore, danas haški osuđenik – general Nebojša Pavković.
Kako otkriva tadašnji komandant Treće armije koja je branila Kosmet, u ovoj operaciji vojska je izgubila 25 vojnika Prizrenske brigade, a 126 ih je ranjeno, dok su neprijateljske snage imale od 800 do 1.000 mrtvih.
Pavković ne krije zadovoljstvo što se, kako kaže, posle 18 godina “najzad kako treba piše o junacima sa Košara i njihovoj borbi za Srbiju”, ali i apeluje “da se bitka za Paštrik ne zaboravi”.
– Neprijatelj je pokušaj proboja preko Paštrika ka Prizrenu, Orahovcu i Suvoj Reci nazvao operacija „Strela 2“ – otkriva nam general Pavković.
– Ideja generala Veslija Klarka, tadašnjeg komandanta NATO snga je bila da oko 20.000 vojnika regularne armije Albanije, NATO i OVK iz pravca Kuksa i Kruma u Albaniji preko Paštrika ubaci u Metohiju i tako slomi odbranu Prištinskog korpusa.
Mimo ustaljene linije NATO komandovanja, Klark je angažovao i Američku stratešku avijaciju, bombardere B-52 i B-1 koji su tukli naše jedinice iz stratosfere.
Međutim, samo jednom, 27. maja, uspeli su da probiju front naše odbrane na gorožupskom pravcu i naprave prodor od 200 do 400 metara na teritoriju Srbije. Junaci 549. brigade već sledećeg dana su vratili položaje.
Posle 15 dana bitke na visinama od 1.200 do 2.000 metara, ostalo je da leži blizu 1.000 neprijateljskih vojnika.
Pavković, govoreći o herojima, posebno izdvaja Božidara Delića, tadašnjeg komandanta Prizrenske brigade. Uz bok su mu, veli, bili i Stojan Konjikovac, tada načelnik štaba, čovek koji je komandovao na paštričkim vrletima. Tu su i potpukovnik Jakšić, potpukovnik Lemić, major Đokić…
– Na Gorožupskim bačilima vodnik Boškovski je sa 50 vojnika odoleo neviđenoj sili i NATO avionima. On i njegovi su sprečili širi upad neprijatelja – navodi dalje general Pavković.
– Kapetan Mišić 28. maja sa 50 vojnika pod paklenom vatrom povratio je izgubljenu karaulu Gorožup. Tamo je našao grupu naših vojnika koja je ostala odsečena od sveta.
Kotu Vrapče odbranilo je deset vojnika. Inače, u mom ratnom dnevniku je mnogo imena junaka: vodnici Petrović i Šavrnja, poručnik Vučić, desetar Savić, vodnici Kozina, Jovanović, Mišić, Dimitrijević, dobrovoljke Marina Jelić i Slađana Stanković…
Prema rečima generala Pavkovića, oko 50 vojnika, pod komandom Božidara Delića je od 28. maja na vrhu Paštrika držalo u šaci hiljade šiptarskih pešadinaca.
Naoružani sa 50 snajpera dugog dometa „crna strela“, uz minobacače i protivoklopna sredstva, bili su, kako kaže, nerešiv problem za neprijatelja, pa se događalo da „naši minobacači poklope po 12 autobusa smene albanske pešadije na albanskoj teritoriji, te ovi, umesto u juriš – mole za evakuaciju“.
– Sve ovo se danima odvijalo pod udarima B-52 i B-1, koji su sejali tepihe bombi – nastavlja general Pavković.
