Glavna politička posledica demonstracija u Beogradu je da Vučić više ne može lako da potpiše tzv. „sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum“ o Kosovu.
To će ugroziti njegov status jakog čoveka u Srbiji što će oslabiti njegove pozcije kod zapadnih vlada.
On je podršku od EU (tj. Nemačke) i SAD dobjao zbog toga što su oni smatrali da svoje spoljnoplitičke ciljeve na Balkanu mogu realizovati samo osloncem na jakog autoritarnog lidera.
Prozapadna opozicja je bila suviše slaba da bi oni na nju mogli da računaju. Zbog toga su i oborili Tadićev režim i doveli Vučića.
On je, da bi došao na vlast, sklopio pakt sa đavolom u nadi da će ga prevariti. Obećao je i Angeli Merkel da će priznati Kosovo i Putinu da neće.
Vučić je pogrešno mislio da i u međunarodnim odnosima može da se ponaša kao u unutrašnjoj politici i da besomučno laže. Demonstranti u Beogradu saterali su ga u ćošak.
Bilo to nekome milo ili ne, Kosovo je osnovno političko pitanje u Srbiji. Ne samo zbog toga što su u njemu koncentrisani interesi velikih sila. Radi se značajnom delu teritorije na kome i dalje živi znatan deo srpskog stanovništva i koji ima veliki kulturni i religiozni značaj.
Verovatno nije slučajno da su upad u Skupštinu izveli pripadnici desničarskih organizacija. Njihov cilj je bio da izazivanjem nereda spreče da na predstojećim pregovorima u Briselu Vučić da nove ustupke.
Pogrešno je rezonovanje da je upad bio samo proizvod manipulacije domaćih tajnih službi kako bi se protest kompromitovao.
U državi koja se raspada deluju i brojene strane službe koje su organizovanije i sposobnije od domaćih koje verovatno u dobroj meri i kontrolišu. Sigurno je da Bata Gašić nije Aleksandar Ranković.
Od početka je bilo jasno da jedan korumpirani sistem ne može da izađe na kraj sa ozbiljnom zdravstvenom krizom. Ceo javni sektor u Srbiji je uništen partijskom upravom i institucije više nisu u stanju da obavljaju poslove zbog kojih su osnovane.
Opijen svemoći Vučić nije uočio da mu se sistem kruni. I pored svih pritisaka izlaznost na izborima u Beogradu bila je 35 posto. Iz pobune studenata nije izvukao nikakvu pouku.
Osim toga, tom prilikom pokazao je slabost, posle ne preterano velikog pritiska odmah je promenio svoju odluku. Zatvaranje studentskih domova i sa epidemiološke tačke gledišta nije bilo opravdano.
Kada je epidemija počela da se širi u SAD naučnik sa Jejla Dejvid Kac upozoravao je da ne treba raseljavati studentske kampuse jer će zaraženi studenti razneti virus po celoj zemlji.
To pokazuje koliko je tobožnja „struka“ nevažna u formulisanju epidemiološke strategije u Srbiji. Lekari iz kriznog štaba nepovratno su kompromitovani. Posle niza skandala, posebno sa lažiranjem podataka o broju zaraženih i preminulih, njima više niko ne veruje.
Izvesno je bilo i da će u jednom trenutku Vučićeva medijska manipulacija otkazati. Korona je ogolila sistem, nezadovoljstvo je poraslo tako da organizovani botovi više nisu mogli da pokriju bunt ljudi na društvenim mrežama.
Tako se uvek događalo. Pred pad nacističkog režima u Nemačkoj kružio je sledeći vic: „Trkale se dve vaške s jednog kraja Gebelsovih usana na drugi. Pobedila je ona koja je išla oko glave, to je kraći put“.Ekonomista Jozef Šumpeter govorio je da se ne može lagati večito, ali može dovoljno dugo da bi se napravila nepopravljiva šteta.
