Radijum devojke dobile su naziv zbog posla sa radijumom u velikoj fabrici – United States Radium Company koja se 1917. godine bavila proizvodnjom svetlećih satova.
Te godine veliki broj mladih žena smatralo je da su srećne što su dobile ratni posao u velikom skladištu u Nju Džersiju. Plata je bila odlična – otprilike tri puta veća od prosečne plate devojaka. Posao je bio lagan, trebalo je samo svetleću boju nanositi na lice satova, merače instrumenata i ručne satove.
Mnoge žene zaposlile su tu svoje majke, sestre, rodbinu. Do 1920. godine cele porodice su radile u ovoj firmi, a na vrhuncu njegnog uspeha čak 300 devojaka radilo je tu.
Međutim, boja za satove nije bila obična. U sebi je sadržala element radijum koji je davao svetleću boju kako bi satovi noću bili vidljivi.
Posetite naš kanal na „Telegramu“- Sve ono što drugi prećutkuju– OVDE
Iz kompanije su tvrdili da je boja bezbedna, a devojkama je čak rečeno da ližu svoje četke kako bi detalji bili bolji.
Muškarci su nosili olovne kecelje kako bi se zaštitili od radijacije, a devojkama ništa nije dato. Tako su svaki dan bile u direktnom kontaktu sa otrovom.
U to vreme svi su bili očarani svetlucavim bojama, a devojkama bi po povratku s posla odeća sijala, koža blistala, a one verujući da je sve bezbedno bile su zadivljene time. Čak su radijum posipale po kosi i njime lakirale nokte.
Radijum postepeno ubijao radnice
Jednu od radnica fabrike, u januaru 1922. godine, Ameliju Moli Mađ, počeo je da boli zub koji joj je stomatolog izvadio, međutim nekoliko nedelja kasnije morala je da izvadi i zub pored. Tada je zubar otkrio da nijedna rana nije zarasla, a bile su ispunjene gnojem i krvi. Moli su morali da izvade još nekoliko zuba.
U maju se stomatolog odlučio na operaciju ,a nakon što joj je otvorio desni i ugledao kost koja je bila previše suva. Dokatavši kost ona se na njegovo zaprepašćenje samo raspala. Tada on nije znao da je radijum ušao u koštane ćelije i lišio ih kalcijuma.
Tog leta, devojci je izvađena čitava vilica zajedno sa delovima unutrašnjeg uha. Do septembra 1922. godine osam meseci nakon prve zubobolje, ona je umrla.
Nažalost, nije bila jedina kojoj se to dogodilo. Njenoj koleginici radijum je pojeo pršljenove. Kod drugih su se pojavili tumori na koži, katarakte… Devojke su odjednom počele da gube kosu i zube. Sve su bile mlade i umrle su u najgorim mukama.
Optužbe su počele da se gomilaju, ali je Molina smrt pripisana sifilisu, što je kompanija rado koristila u svoju odbranu. Iako se i u to vreme znalo da je radijum opasan niko nije imao iskustva sa radijacijom i posledicama koje ostavlja.
Harison Martlend je 1925. godine krenuo da proučava ovaj slučaj i došao do saznanja da Moli nije umrla od sifilisa već od radijacije, što je bio slučaj i sa ostalim radnicama.
Kompanija je ubrzo bakrotirala zbog sudskih i medicinskih troškova. Neke žene su dobile obeštećenja, druge nisu. Sve koje su preživele zdravstveno su bile oštećene do kraja života.
Ipak, ovaj slučaj bio je od velikog značaja Američkoj komisiji za atomsku energiju, koja je decenijama kasnije zahvaljujući istraživanju i iskustvu stečenom u ovoj kompaniji razvila protokole za rukovanje i bezbednost. Na taj način sačuvani su životi drugih mladih radnika tokom Drugog svetskog rata.
