Osnovno obeležje naše spoljne politike već godinama su odsustvo strateške orijentacije, povlačenje poteza od nevolje i podleganje pritiscima odakle god trenutno dolazili. Vašingtonski sporazum tu može poslužiti kao očevidan primer. Ako bi neko pomislio da on znači opredeljenje za Ameriku u četverouglu Vašington – Brisel – Moskva – Peking, odmah treba da se upita šta biva ako u novembru Trampa zameni demokratski kandidat. Mi smo u žalosnom položaju da reagujemo od prilike do prilike i da u svakom trenutku samo biramo najmanje rđavu od postojećih mogućnosti.
Zaista ne pamtim nešto što bi se u našoj spoljnoj politici moglo smatrati proaktivnim potezom, dakle korakom koji nekuda i s nekim razlogom vodi – ako tu ne računamo Dačićev zabavljački repertoar pred stranim posetiocima.
Da se na ovom mestu ne bi reklo kako ni politička opcija kojoj sam svojevremeno pripadao nije imala stratešku ideju i kako nije ni pokušala da nešto u tom pravcu učini, podsetiću da je u jednom trenutku negde 2006. i 20007. u Skupštini bila usvojena Deklaracija o vojnoj, kojoj bi bila usledila i ona o političkoj neutralnosti, ali se to pokazalo nemogućim jer Vlada jednostavno nije imala dovoljno podrške unutar zemlje: jedan deo političkog spektra bio je suviše obavezan Zapadu, dok je drugi, po običaju bez
razumne rezerve, bio okrenut ka Istoku.
Što se opozicije tiče, nikako da dođe do pravog ujedinjenja bez međusobnih sukoba i trzavica. Trenutno imamo pokušaj Borisa Tadića da ih ujedini, da li je on čovek koji to može
da uradi?
Dobro bi bilo izvući pouke iz nedavnog crnogorskog primera, što znači da su opoziciji za promenu režima potrebne tri stvari: prvo i najvažnije, najmanje dve nove televizijski privlačne ličnosti bez ikakvih hipoteka, iza kojih bi, ali u drugom planu, stajali ispravni
političari od zanata, zatim jedinstvo bez obaziranja i na najkrupnije međusobne razlike i najzad neka krupna budalaština vladajuće stranke. Kod nas bi za presudne izbore 2021. bilo moguće da se ispune prva dva od ovih uslova, dok će se za treći skoro sigurno pobrinuti gluplji među esenesovcima i njihov neurotizovani lider. Kažem “moguće”, ali nažalost ne i verovatno.
Neku nadu daje činjenica da su prošli izbori u dobroj meri razdvojili opoziciono žito od opozicionog kukolja, što znači da sve koji su uzeli učešća na izborima (uz izuzetak Zelenovića, Paunovića i Stamatovića) treba jednostavno zaboraviti i ne ulaziti s njima čak ni u neobavezne razgovore. Ta ekskomunikacija podrazumevala bi i sve one koji su, više ili manje licemerno, istupali protiv bojkota, ali redovno na ovaj ili onaj način štiteći svoje sinekure. Što se Borisa Tadića tiče, on je primer čoveka koji je prokockao veliku priliku, pri čemu iskreno ne sumnjam u njegove dobre namere. Činjenica je, međutim, da on u ovom trenutku više doprinosi opštoj konfuziji nego uspostavljanju neke ozbiljne opozicione formacije.
Kako Vam izgleda DSS danas, uopšte od povlačenja Koštunice do danas, i kako biste ocenili njihovo opoziciono delovanje?
Otkako sam pre šest godina za sobom zatvorio vrata DSS-a, taj prag više nisam prešao niti sam o toj stranci rekao jednu javnu reč. Tako će i ostati.
