Mnogo polemike je bilo i oko potpisanog sporazuma u Vašingtonu. Kako Vama izgleda taj sporazum, da li je Srbija njime više dala ili dobila?
Ne bih želeo da se ponavljam, jer sam o tom pitanju u nekoliko prilika detaljnije javno govorio. Ograničiću se zato na konstataciju da je sporazumom, ako se hladne glave i bez
predrasuda pročita u celini, jedino, i to u propagandnom unutrašnjepolitičkom smislu, dobila trenutna američka administracija, dok su i Beograd i Priština na gubitku, s tim što je Beograd hemijsku olovku Donalda Trampa platio skuplje.
Ako se uzme da su na pozitivnoj strani salda maglovit ustupak oko Gazivoda i neznatno dobijanje na vremenu pre no što dođe do konačnog potpisa pravno obavezujućeg dokumenta, na onoj negativnoj po posledicama daleko pretežu jednogodišnji moratorijum koji je praktično podsticaj aktivnostima Prištine, ogroman ustupak oko preseljenja ambasade u Jerusalim i gruba ogrešenja o interese Vladimira Vladimiroviča i brata Sija.
Ali je bitno nešto drugo: šta su, ako išta, potpisom garantovali Amerikanci i šta će sve to značiti u sasvim mogućem slučaju da Tramp prve nedelje u novembru dobije od birača nalog da se iseli iz Bele Kuće?
Trenutno izgleda kao da Vašington i Brisel u isto vreme vrše pritisak na Srbiju po pitanju rešavanja statusa Kosova. Mislite li da smo u završnoj fazi rešavanja ovog pitanja?
Strateški, cilj SAD i EU je istovetan – da se Srbija zauvek odrekne 15% teritorije i da Kosovo kao nezavisna država uđe u UN. Taktički gledano, vidi se da njihovi pristupi nisu isti, utoliko što bi se Amerikanci, karakteristično, uputili do rešenja i rizičnim prečicama, poput razmene teritorija, dok Evropska unija, sa svojim različitostima i unutrašnjim osetljivostima, teži suptilnijim i, posledično, komplikovanijim i sporijim putevima. Inače, ne mislim da je trenutak raspleta na dohvatu ruke budući da svi trenutno imaju preča posla.
Amerikanci su pred izborima i kosovski problem su u tu svrhu iskoristili koliko se moglo, tako da im više nije od posebne važnosti, dok Evropljani imaju više drugih akutnih glavobolja, od korone, preko Bregzita koji se u završnoj fazi dao na zlo, do unutrašnjih razmirica oko podele para. I po ishodu najnovijih tehničkih razgovora u Briselu vidi se da
je čitav problem u nekoj fazi mirovanja, pri čemu zatišje, kako se čini, momentalno odgovara svima – i međusobno zavađenim Albancima i Vučiću, koji godinama opstaje odlažući trenutak istine i polaganje računa. Pri čemu kao da zaboravlja da se tu gomilaju i neke kamate.
Da li Aleksandra Vučića rešavanje pitanja Kosova može koštati političke karijere?
Kosovo bi jedino moglo biti kap suviše u čaši u koju vladajuća stranka već godinama neumorno doliva zloupotrebama, osionošću, pljačkama i bestidnošću. Naivno bi bilo zamišljati konferencijski sto za kojim Vučić pred kamerama potpisuje da Srbija priznaje Kosovo i šalje ambasadora u Prištinu. Taj događaj će, kad do njega jednom bude došlo, biti vešto zakamufliran kao zajednički uspeh od kojeg tobože svi imaju koristi.
Uprošćeno govoreći, ideja, potekla od nemačkog diplomate Volfganga Išingera, sastoji se u tome da Kosovo uđe u UN, čime bi postalo punopravan državni entitet, a da Srbija pred time zatvori oči i da, možda uz neku vrstu materijalne kompenzacije, nastavi da izigrava “faktor stabilnosti u regionu”. Vučić bi mogao da, uz uobičajeno prenemaganje, pokuša da sve to predstavi kao svoj veliki uspeh i najviše što se moglo postići, razume se – sa prebacivanjem krivice za gubitak Kosova na demokratski režim.
