I tako dolazimo do drugog sloja Đokovićeve karijere, ne tako vidljivog kao što je prvi. Taj sloj čine sve one neispričane priče o pritiscima na njega. Zašto se dešavaju ti pritisci? Svima je jasno: ako bi Đoković postao najbolji teniser svih vremena, tenis više simbolički ne bi pripadao Globalnom kapitalu. Zato ga u tome treba sprečiti.
Neke od akcija u tom zaprečavanju Đokovića bile su vidljive: prisetimo se, ilustracije radi, Đokovićevog promptnog i skandaloznog izbacivanja s prošlog Ju-Es opena samo zato što
je slučajno, bez namere, udario lopticom jednog linijskog sudiju. Prisetimo se i svih medijskih omalovažavanja njegovih uspeha i stvaranja lažne slike o Đokoviću kao uobraženom i arogantnom mladiću.
To su vidljive stvari. Međutim, verovatno samo Đoković i njegovi bližnji znaju šta se sve dešavalo ovih godina, iza zavese i kakvim su sve pritiscima bili izloženi. Mogu da zamislim Đokovića kako svakog dana strepi da mu se u krvi, na neki volšeban način, ne nađe neka nedozvoljena supstanca zbog koje bi ga na neko vreme mogli isterati izvan tenisa. Jer njega niko nije želeo unutra, jer on nikome nije potreban: ni Najkiju, ni Adidasu, ni Roleksu, ni Mercedesu.
I kada se to zna, onda postaju jasnije pukotine u Đokovićevoj ličnosti: propadanje u Nju ejdž filozofiju, javna podrška fudbalskoj reprezentaciji čijih bi 95 odsto navijača uvek i u svakom slučaju navijali protiv tvoje reprezentacije, davanje „srca“ onima koji su do
malopre navijali za tvog protivnika, ne zato što ga vole već zato što je igrao protiv tebe. Ali postaju jasniji i znaci prkosa i bunta te ličnosti, od kojih je najveći organizovanje Udruženja profesionalnih teniskih igrača, koje ATP (tj. Globalni kapital) ne kontroliše. (Razume se, Federer i Nadal su bili protiv tog novog udruženja.)
Đokovića zato ne treba nikada zaboraviti, bez obzira da li će jednom dostići Globalni kapital po broju grend slem titula ili ne. Čak i ako to bude uspeo da učini, naći će se način da se spinovanjem status najboljeg pokloni nekom drugom. Živimo, naime, u vreme postistine. Ali stvar nije u titulama ni u brojevima već u ovom: Đoković je veliki zato što je sve izdržao. U tome je hrabrost: dugo vreme izdržati ono što je nemoguće izdržati.
On je izdržao, iako je lomljen, iako je ponižavan, pljuvan, pa ponovo ponižavan i ponovo pljuvan, on je na kraju izdržao. Zato je Đoković veći od svih svojih titula zajedno i zato
sećanje ne njega ne bi trebalo da se bazira na statistici, na ovom ili onom broju osvojenih grend slemova, broju nedelja na prvom mestu ATP liste ili broju pobeda u susretima s replikama i dronovima Imperije.
Treba da se sećamo Đokovića zato što je to priča o jednom čoveku i njegovoj borbi protiv Globalnog kapitala, borbi koju je vodio sasvim sam, igrajući tenis i pobeđujući na neprijateljskim grend slem terenima, gde osim njegovih sunarodnika niko ne samo da nije navijao za njega nego nisu želeli ni da ga vide tu gde jeste. I tako od Melburna 2008, kada je osvojio prvi grend slem, pa do sada, 12. juna, u 22 časa i 21 minut, kada dovršavam ovaj tekst.
