Home TEMA DANA ŠTA STOJI IZA RATA GLOBALNOG KAPITALA KOJI VLADA TENISOM I...

ŠTA STOJI IZA RATA GLOBALNOG KAPITALA KOJI VLADA TENISOM I NOVAKA..

84
0
SHARE

Problem s Đokovićem je bio u tome što on nije hteo da se proda. Čovek je osetio neki ponos što je Srbin. Neverovatno. I tu počinje rat između Globalnog kapitala, koji vlada tenisom, i Novaka

Ovaj tekst počinjem da pišem u subotu, 12. juna, u 19 časova i 13 minuta, a završiću ga sasvim sigurno pre nedelje, 13. juna, kada će u Parizu početi finalni meč ovogodišnjeg Rolan Garosa. Ideja za tekst pala mi je na pamet pre nekoliko sati u jednoj lepoj piceriji na jezeru Palić.

Dvojica muškaraca mojih godina (dakle, bliži pedesetoj nego četrdesetoj) sedeli su za susednim stolom, pijuckali piće i razgovarali, naravno, o Đokoviću. Kazao sam mojoj supruzi: „Slušaj, Đoković je ponovo u modi!“ Ona mi je odgovorila: „Naravno da jeste. Zato što to nije tenis već geopolitički klinč.“ I posle tih njenih reči otvorio mi se ceo ovaj tekst.

Globalizacija sporta, u kome nekadašnji sportski klubovi postaju preduzeća ili franšize, dovela je do njegovog potpunog obezličenja. Paradoksalno, dok se ta elitna preduzeća međusobno „ljuto“ bore na stadionima ili u dvoranama, njihovi menadžmenti pripadaju istom globalnom okruženju, pa između njih vlada savršeni mir posvećen zajedničkom cilju: proizvodnji spektakla i stvaranju profita iz njega.

Zvezde sporta – agenti spektakla

Spektakl podrazumeva odricanje od vlastite posebnosti. To je dobro znao još Gi Debor, kada je šezdesetih godina prošlog veka napisao da je „agent spektakla koji stupa na pozornicu u ulozi zvezde sušta suprotnost individui: on je isto toliko neprijatelj sopstvene individualnosti koliko i individualnosti drugih“. Drugim rečima, zvezda ne može biti ličnost, ona mora da bude model.

O tome svedoče najveće sportske zvezde koje izvan terena nastupaju kao agenti spektakla / Globalnog kapitala, a ne kao ličnosti. Kod ovih zvezda ne postoji nikakva

distanca u odnosu na spektakl, nikakav lični stav, kao trag neke nesvodive individualnosti u njima ili bar momenat lake ironije spram spektakla koji bi nam dao mogućnost da naslutimo kako u tim ljudima ima nečega što Globalni kapital nije kupio i prisvojio.

To se, međutim, ne dešava. Čak i kada nisu na terenu, oni ostaju agenti spektakla, koji svoje fanove dresiraju tako da veruju kako su spektakl i Globalni kapital koji ga proizvodi jedino dobro, a da je sve ostalo zlo.

Deborovim rečima: „Sam spektakl predstavlja sebe kao široku i nedostupnu stvarnost koja nikada ne može biti dovedena u pitanje. Njegova jedina poruka glasi: Ono što se vidi je dobro, ono što je dobro, vidi se. Pasivni pristanak, koji spektakl zahteva, zapravo je efikasno nametnut njegovim monopolom nad pojavnošću, načinom na koji se pojavljuje i koji ne ostavlja nimalo prostora za bilo kakav odgovor.“

Tu, na kraju svog uvida, Debor ipak pravi grešku, zato što prostora za odgovor/suprotstavljanje spektaklu ipak ima: ponekad i ponegde. Kada se to dogodi,

prisustvujemo čudu, koje se pojavljuje iznenada, kao otkrovenje, a zatim nestaje, ostavljajući iza sebe trag, nezaboravan i neizbrisiv. Jedno takvo čudo bila je ona čuvena fudbalska utakmica između Argentine i Engleske na stadionu Asteka, u Meksiko Sitiju, 1986. godine.

Ta verovatno najpoznatija fudbalska utakmica svih vremena počela je kao jedno obično četvrtfinale Svetskog prvenstva. Međutim, dva nezaboravna gola Dijega Armanda Maradone razotkrila su u toj banalnoj utakmici jednu novu gotovo metafizičku dimenziju: kao da se u toku utakmice dogodila jedna kolektivna epifanija, tokom koje su svi postali svesni da to više nije meč između Argentine i Engleske već između poniženih i uvređenih na jednoj strani i Globalnog kapitala na drugoj.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here