Dakle, znalo bi se ko je Imperator, a ko je njegov vazal. To se dobro vidi i po Nadalovoj igri: dok je Federerova igra na vrhuncu karijere bila istinski multidimenzionalna, Nadalu sve beskrajno zavisi od forhenda. Ta Nadalova teniska jednodimenzionalnost vidi se i po njegovoj statistici (od 20 GS titula, 13 je osvojio na Rolan Garosu) da bi se odatle prelila i
u njegovu pojavu: Nadalov engleski je u odnosu na Federerov gotovo pa mucanje. Zbog svega toga, čak i kada bi pobeđivao Federera, on je izgledao inferiorno.
Dakle, Nadal nikada nije bio projektovan da ugrozi Federera već samo da mu se suprotstavi kako bi spektakl bio nešto zanimljiviji. Oni bi trebalo da budu dva „ljuta“ protivnika na terenu, pod istim Najki kišobranom, ali bi obojica služila istom gospodaru: Globalnom kapitalu. I tako, dok bi se na terenu vodila borba za pobedu, simbolički pobednik bi se već unapred znao.
A onda se, pravo niotkuda, pojavio i treći, koga niko nije zvao.
Novak Đoković.
I ranije se dešavalo da se izvan prostora (teniske) Imperije pojavi neki talentovani igrač.
Ako bi bio tek talentovan, mogao bi da ostane tamo gde se rodio i da participira u spektaklu kao vazal koji u svom lokalu treba da reklamira tenis/Globalni kapital. Problem je kada se izvan Imperije pojavi ekstremni talenat.
Globalni kapital onda jednostavno kupuje tog čoveka, računajući da mu se siromaštvo uvuklo u kosti i da se može kupiti za siću. Pa ako od talenta postane igrač, super, on je već Englez, Amerikanac ili Australijanac, tj. već se prodao/obezličio pred licem Globalnog kapitala. Ako se pak zadovolji sićom koja je tamo gde se rodio već bogatstvo, onda će talenat postati samo još jedan od onih propalih. Što Globalnom kapitalu ne smeta.
Karijera na dva plana
Problem s Đokovićem je bio u tome što on nije hteo da se proda. Čovek je osetio neki ponos što je Srbin. Neverovatno. I tu počinje rat između Globalnog kapitala, koji vlada
tenisom, i Đokovića, koji je koliko svojim poreklom, toliko i svojim postupkom zapravo kazao da tenis treba da pripada onima koji ga igraju. Dakle, igračima, bez obzira odakle dolaze. Pa neka onda pobedi najbolji.
Đokovićeva teniska karijera zato se sve vreme odvija na dva plana. Prvi plan je uglavnom vidljiv. Od drugog, međutim, vidimo samo fragmente.
Taj prvi, vidljivi plan to su teniski mečevi. U njima se može uživati i zbog kvalitetnog tenisa – verovano najkvalitetnijeg od kada tenis postoji – kao i zbog toga što je Đoković svojim upadom u tenis mnoge do tada nevidljive stvari učinio očiglednim: prvo da „veliki“ rivalitet između Federera i Nadala nije nikakav istinski rivalitet već jedna obična farsa, koju Globalni kapital izvodi da bi povećao profit od tenisa; drugo, da je Nadal zbilja jednodimenzionalan igrač; treće da je Federer arogantan, uobražen i da ne zna da gubi,
što su upravo odlike Globalnog kapitala koji nema nikakvu plemenitost koja ga obavezuje; četvrto, da možete davati izjave na četiri strana jezika, kao što to čini Đoković, a da pri tome ne budete privezak Globalnog kapitala; peto, da je Đoković ne samo bolji igrač od Federera već da može da mu parira i u svemu ostalom. Ukratko, za razliku od Nadala, Đoković može da detronizuje Federera.
