Golovi Maradone, Božija ruka i Gol stoleća, jedini su golovi koji imaju svoja imena, a istovremeno su i jedini koji ne pripadaju spektaklu, već mu se suprotstavljaju. Isto važi i za Maradonu. On nije bio agent spektakla. Nikada to nije ni želeo da bude. On je bio
Dijego Armando Maradona i cela njegova fudbalska karijera stala je u ta dva gola i osvojeno Svetsko prvenstvo. I to je bilo dovoljno da postane priča. Agentima spektakla ostavio je utešnu statistiku.
Noletov epski meč
Ako su dva Maradonina pogotka bila kratkotrajno, fudbalsko čudo, onda je cela Đokovićeva karijera jedan dugotrajni, epski meč Čoveka protiv Globalnog kapitala. Pri tome nije nebitno to što je Đoković teniser.
Naime, upravo je tenis onaj sport koji je donedavno reprezentovao Globalni kapital u svom najčistijem vidu. Dok je Maradonu na stadionu Asteka uživo gledalo preko 100.000 ljudi – dakle, svi – dotle finale Vimbldona na centralnom terenu posmatra svega nešto više od 14.000 gledalaca. Dakle, izabrani.
Raja ili puk nalazi se napolju. Njima je namenjen prenos spektakla.
Simbol veze između tenisa, spektakla i Globalnog kapitala je Rodžer Federer. Njegov kapacitet nije samo teniski, konkretizovan u titulama, već i vizuelni: njegovi pokreti su elegantni, a njegova igra višedimenzionalna.
On ne deluje kao mašina koja ponavlja uvek iste pokrete, nego kao umetnik koji na terenu ima bezbroj opcija – kao pravi genije. Izvan terena, Federer govori nekoliko jezika, pa poput globalnog brenda, ne pripadajući nikome, kao da pripada svakome.
On je lep, markantan muškarac, koji zrači muškošću, ali, zahvaljujući frizuri, ne i mačizmom; on je posredovao auru otmenosti, ali ne i arogancije. Zato su njegovi brendovi Roleks, Mercedes i nekada i Najki, tokom vrhunca njegove karijere. To je njegov imidž. To je projekcija Federera kakvog ga je oblikovao Globalni kapital, prikazujući u njemu sebe.
Zamenite zato u sledećem odlomku iz Debora reč spektakl imenom Federer i shvatićete šta je on bio za Globalni kapital: „Spektakl je neprestani govor vladajućeg poretka o
samom sebi, njegov neprekidni monolog samopouzdanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života.“
Federeru je, dakle, bilo namenjeno da bude GOAT (Greatest of all time), najbolji teniser svih vremena čime bi (anglosaksonski) Globalni kapital tenis zabetonirao u naraciju o sopstvenoj superiornosti, vo vjeki vjekov što sugeriše i raspored četiri grend slem turnira. Tri od ta četiri nalaze se u anglosaksonskoj sferi, a samo jedan u romanskoj (Rolan Garos).
Federer je trebalo da bude imperator takvog tenisa, te da vlada večno u ime Globalnog kapitala koji reprezentuje. Da bi se prikrila takva statičnost i nepromenjivost njegove moći u tenisu, trebalo je, međutim, stvoriti neku iluziju spektakla, dakle, borbe, agona, megdana, ali tako da se konačni pobednik unapred zna, iako to na terenu ne bi uvek bilo očigledno.
Zato je pored Prvog (Federera) bio potreban i drugi: Rafael Nadal.
Treći koga niko nije zvao
Nadala zovu Kraljem šljake, što zvuči kao kompliment, ali zapravo nije. Ta formulacija nepogrešivo otkriva provincijalni karakter Nadala. Njemu je bilo namenjeno da vlada svojim romansko-šljakastim kraljevstvom: Madridom, Rimom i, naravno, Parizom. Povremeno bi mogao da osvoji još nešto izvan svoje nahije, ali, sve u svemu, Federer bi bio gospodar Londona, Njujorka i Melburna.
