Dakle, ako se osvrnemo na istoriju u koju su verovali uspešni Amerikanci i sledimo taj smer, Srbija i Zapadni Balkan se za ekonomski spas sada obraćaju „pogrešnoj strani“, iako nisu u situaciji kad ne mogu da biraju.
Naravno, Lendis pominje još jedan ekonomski istorijski aksiom: „Zavisnost od stranaca svedoči o nemogućnosti da iskoristite sosptvene mogućnosti ili pokrenete preduzetnički duh.“
Ne mogu stranci razvijati „našu zemlju“, ali je ipak važno sa kakvim strancima se udružujete. Između „prijatelja“ i očiglednih „neprijatelja“ razlika je jasna kao dan.
Ali, još je beslovesnija tačka gledišta naših dobrih suseda koji začuđeno otvaraju oči pred „povratkom Amerikanaca na Balkan“.
U Prištini ne žele ni da se u primisli suoče sa činjenicom da to nije „ona“ Amerika koja je od njih pravila državu kad oni ne bi mogli održavati ni strukturu lokalne zajednice. Uši su im zalivene voskom, oči traže crvenu krpu.
Aljbin Kurti koga drže dalje od igre tu vidi „Četvrtu Jugoslaviju“. Kosovo će biti gurnuto u „mini-Šengen“ uz Crnu Goru, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, plus Albanija i eto opet Beograda kao centralnog grada te zajednice, kakva god da bude. Zapadnobalkanska federacija koju revnosni beogradski tabloidi vide kao Dušanovo carstvo.
Kakva saglasnost volja!
Sarajevo je već u stanju da čuje i vidi, ali ne može da poveruje – i u strahu i čuđenju započinje baražnu vatru na Banjaluku i Beograd, a sad i na Zagreb. O Vašingtonu i Briselu se, ipak, ćuti.
Hrvati, koji za sebe vole da misle da su se debalkanizovali, nisu ni letnji dan do podne mogli da uživaju u dovođenju Dodika u Zagreb, a što miriše na „treći entitet u Bosni“ čega se ni jedan „pravi domoljub“ nikad nije odrekao.
Taman je razglabanje krenulo kad su se predsednik Milanović i premijer Plenković dohvatili za vratove oko neke afere u kojoj se pojavljuje torba sa dva miliona evra mita koja „šeta“ ispred svih tajnih i javnih hrvatskih službi i odlazi u nepoznatom pravcu. Svi prate i ne diraju. Kao u filmovima koji se kategorišu kao „misterije“.
Corpus delicti koji šeta kao među decom u vrtiću. Znaju se vinovnici, ali dokazi su pretvoreni u cirkusku predstavu i čitava zemlja sama sebe i hvali i ismejava.
Zapadnobalkansku mućkalicu je onda zapržio Milo Đukanović „nalazeći“ u svom padu geopolitičku „veliku igru“. Amerikanci, i ko sve ne, odlučili su da ovde žrtvuju Crnu Goru jer prave Veliku Srbiju, uz koju noramalno idu i Velika Hrvatska i Velika Albanija.
Gnezdeći se sav u znoju na svojim milijardama, Milo zna – Crna Gora se daje Srbiji kao naknada za Kosovo, koje ide Albaniji. Vučiću će se još dati i Republika Srpska…
Sarajevo na to pada u depresiju kakva nije viđena od vremena kad je kmet Siman ispraćao turske askere iz Bosne.
Političari, analitičari, građanisti, nacionalisti, nevladini i vladini bukači… Strah da Amerika može „izdati“ muti razum.
Šta od takvih strahomaštarija može biti istina?
Ništa! I sve.
Na Zapadnom Balkanu, kako ga od milošte prozvaše briselski mudraci, odnosi uređeni po američkom receptu su takvi da i „bure baruta“ prestaje biti stilska figura.
