Amerikanci su Zapadni Balkan napravili kao rulet. Kad se aparat drži pod kontrolom – kuglica će uvek stati tamo gde treba, ali kad se neki zupčanici polome a krupijei gube koncentraciju – ništa više nije sigurno
Postoji li veza između iznenadnog odlaska Milorada Dodika u Zagreb, izbornog pada Mila Đukanović u Crnoj Gori i Vašingtonskog procesa koji je započeo prijemom predsednika Srbije i predstavnika privremenih institucija u Prištini Avdulah Hoti u Beloj kući?
Pojednostavljen zaključak, koji se valja po medijima u regionu, nalazi da je reč o „povratku Amerikanaca na Balkan“.
Kakav povratak? Amerikanci nisu ni odlazili odavde, samo je njihov uticaj opao na Balkanu, kao što je opao i na svakom drugom mestu na svetu. I sad i oni vide da je njihova sila sve slabija pretnja, pa „okreću list“ pa će da nam „ekonomski pomognu“.
Kad jednom budemo gledali na ove „taktičke manevre“ kao na deo istorijskog procesa – oni će se, izvesno, tumačiti kao opadanje moći jedine supersile s kraja drugog milenijuma i njen pokušaj da se „vadi“.
Svoj doprinos opštem širenju sumnjičavosti daju i sami zapadnobalkanski učesnici.
U Beogradu se najglasnije insistira na ekonomskoj dimenziji i dolasku američke DFC, puno ime U.S. International Development Finance Corporation, „koja sarađuje sa privatnim sektorom i finansira rešenja za najveće izazove (!?) sa kojima se zemlje u razvoju suočavaju“ a „ulažu u različite sektore, poput energetike, zdravstva, infrastrukture i tehnologije“.
Tu su i druge udice – „mali biznisi“, „žene preduzetnice“ a „kako bi se kreirala nova radna mesta na rastućim tržištima“. Iako je bacanje ovakvih poruka u vreme korona-pošasti gotovo komično, kao i u svim zapadnim ekonomskim pohodima, slede obećavanje „visokih standarda i poštovanje životne sredine, ljudskih i prava zaposlenih“.
Da je Zuko DŽumhur živ, verovatno bi nacrtao karikaturu za naslovnu stranu „Politike“: DŽordž Vašington vredno radi za stolom a na zidu visi slika Donalda Trampa. Jer sve ovo i jeste velika karikatura. Samo Zuke nema.
Čovek ne mora biti neki analitičar da bi razumeo čemu to služi, ako se suoči s činjenicama da su „najveći projekti u Istočnoj Evropi“ širenje kapaciteta luka u Gruziji, bezbednost hrane u Moldaviji i neizbežna Ukrajina – u kojoj DFC radi na „jačanju energetske nezavisnosti“.
Pogodite od koga nezavisnost?
Fondom rukovodi privatno-javni bord. Da, „uverljiva priča“ – da Amerika koja se nalazi u najvećoj ekonomskoj krizi još od vremena Velike depresije iz 1929. – dolazi da razvija Srbiju. I to staje samo u veliku karikaturu.
Zemlja koju je Dejvid Lendis u klasičnom delu „Bogatstvo i siromaštvo nacija“ uporedio sa Španijom u XVI i XVII veku – koja se toliko napljačkala, da su bili u položaju da mogu sve da kupe a nisu morali ništa da proizvode.
Jedan srećni Španac je 1675. godine zaključio da čitav svet radi za Špance“, kaže Lendis i podseća da se „takve gluposti čuju i danas, pod maskom komparativnih prednosti i neoklasične ekonomske teorije. Čuo sam mnoge učene ljude kako govore da Sjedinjene Države ne treba da brinu o ogromnom deficitu u trgovini s Japanom.
Japanci nam daju sve te korisne stvari u zamenu za papir s likom DŽordža Vašingtona. Zvuči dobro, ali je loše. Rad je bolji od blaga, i zarada od bogatstva.“ [Lendis je ovo pisao
krajem 1990-ih te je tu problem Japan, i manja zemlja i vojno okupirana i politički pod kotrolom. Kina i BRIKS još nisu bili ni na horizontu američkog pogleda na svet.]
