Ko će nas braniti?
Jedan od Hilovih prethodnika u Beogradu, Vilijem Montgomeri, ukazuje da Srbija ne bi trebalo da veruje zapadnim obećanjima jer se, konkretno američka, politika zasniva na „snovima”.
Međunarodne institucije su oštećene i korumpirane ali ipak još postoje i njihove formalne
odluke imaju zakonsku snagu. I u slučaju da Srbija uvede sankcije, a onda Zapad kome se Srbija priklonila na takav način predloži neku novu rezoluciju o „genocidnim Srbima”, ko će braniti Srbiju.
Javnost Srbije je po svemu sudeći protiv izdaje i sankcija ali vlast odlučuje. Da li vlast Srbije ima ta ovlašćenja da izda Srbiju ako to već nije i učinila? Ovde više nije reč o tome da li je neko proruski ili prozapadno orijentisan, ovde je reč o istorijskim odlukama koje se tiču sudbine Srbije unutar novog međunarodnog ambijenta i stvaranja političke mape sveta.
Takođe, pogrešna je procena da će pritisci oslabiti ako se nešto prihvati a nešto odbije. To
je naivna politika, a Hegel kaže da „naivni nemaju mesta u istoriji”. A ovo sada je upravo istorija u nastajanju. Trebalo bi razumeti da Zapad uzima sve a ne samo deo i sledi logiku „ili si sa nama ili si protiv nas”. Tu nema ostatka.
Velika obmana
Mediji u Srbiji zasipaju javnost raznoraznim crnim scenarijima i pretnjama a najčešće se govori o mogućem gubitku finansijske podrške Evrope. To je velika obmana. I onda se stalno meri ko je šta dao Srbiji. Ali zašto bi Srbiji bilo ko morao nešto da daje kad je reč o prirodno bogatoj zemlji?
Kad smo kod toga, prema zvaničnim podacima EU je donirala Srbiji od 2012. do 2018.
između 2,8 i 3,2 milijarde evra (nema jasnih podataka). Istovremeno, zahvaljujući reformama koje je nametnula ta ista EU, evropske banke su iz Srbije iznele oko 100 milijardi evra para građana Srbije. Pa ko je onda kome nešto dao? Amerika je u tom periodu donirala između 800 miliona i milijardu dolara. Samo pljačka i destrukcija. Takozvani evropski put je urnisao ekonomiju Srbije.
Pa onda stalne pretnje zapadnih izaslanika da Srbija treba, čak mora, da se opredeli da li je za Zapad ili Istok. Ali ključno je pitanje zašto Srbija treba da se opredeljuje? Kažu zbog EU. A ako je tako, zašto se se od Srbije traži da postupi protiv svojih nacionalnih interesa? Da li to znači da je i EU protiv interesa Srbije? Zašto bi onda Srbije žudila da se integriše u neprijateljsku strukturu? Teško je poverovati u toliki mazohizam Srbije.
Opet na početku
A šta ako se Beograd opredeli za EU i Zapad, a Zapad nastavi istu politiku kao do sada? A nema garancija da neće. Ne bi trebalo zaboraviti da je Srbija prihvatila praktično sve, ili gotovo sve, što je Zapad od nje tražio tokom minulih 22 godine. I opet je na početku.
Srbija je naravno u veoma delikatnom položaju, ali trebalo bi ipak da ima u vidu širi pogled na ukupne promene u svetu koje simbolizuje rat u Ukrajini. Ta šira geopolitička slika je daleko važnija nego sam rat i ne može se svesti na stav ambasadora Hila „da Srbija treba da se ponaša kao da je članica EU” i da se „pridruži sankcijama protiv Rusije“ jer je „to jasna politika Zapada o kojoj Srbija treba da razisli”. Ali ambasador Hil je izbegao odgovor na pitanje zašto je Americi i EU važno da Srbija uvede sankcije Rusiji kao i odgovor kakve bi mogle da budu posledice ako ih ne uvede.
Miriše na proleće 41’
