Logorska vatra na benzinskoj pumpi
Kao što znate, Iran ima mnogo „dobronamera“, bukvalno je okružen njima sa svih strana.
Ako bi se ovi „nemiri cena“ desili u bilo koje drugo, relativno „mirno“ vreme, moglo bi se jednostavno reći da su od koristi svima uopšte (osim samih Iranaca, naravno).
Ali sadašnje vreme se više ne može nazvati mirnim, čak ni pod navodnicima i to se mnogo menja.
U kampanji sankcija Rusiji, „slobodni svet“ je pobedio sam sebe – do sada, ne razornim rezultatom, već prilično bolno – i stvaranje dodatnih žarišta napetosti je sada potpuno van kontrole za Zapad.
Izvori, svi kao jedan, skreću pažnju na činjenicu da glavni žar nemira u Iranu pada na glavne oblasti proizvodnje nafte u zemlji.
Teško se može tvrditi da je ovo nečiji suptilni strateški plan ili samo slučajnost; ali čak i da je to slučajnost, izuzetno je „uspešno“: očigledno je da će dalja eskalacija građanskog sukoba dovesti u opasnost proizvodnju nafte.
I iako glavni obim iranskog „crnog zlata” ide na azijska tržišta, prekidi u isporukama će
izazvati paniku i novu rundu spekulacija svuda odjednom – i tada na Zapadu mogu da počnu „nemiri cena”.
S tim u vezi, karakteristična je zvanična reakcija Sjedinjenih Država – tačnije njeno skoro potpuno odsustvo: kao i tokom događaja u Kazahstanu početkom ove godine, Amerikanci su se ograničili na dežurni „vazdušni poljubac“ borci za slobodu.
Nema govora o bilo kakvoj podršci za njih, makar u vidu političkih izjava ili pretnji.
Ali Izrael se pojačao.
Političari i vojska Jevrejske Republike jasno vide nestabilnost u Iranu kao šansu da se ukine nuklearni program, pa čak i sam ajatolah režim.
Krajem maja na sirijskoj granici treba da počnu velike vežbe Odbrambenih snaga Izraela, po čijem scenariju će se uvežbavati i udari po ciljevima u Iranu.
Međutim, Izraelci trezveno procenjuju svoje sposobnosti i neće sami da započnu rat – ali kao i mnogi drugi na ovom svetu, sanjaju da čizmama američkih vojnika udare velikog neprijatelja.
Ali kao što je gore pomenuto, “Ujka Sem” sada nije dorastao bliskoistočnim problemima; nije ga čak ni ponela strašna prognoza izraelskog Ministarstva odbrane da će Iranci, akumulirajući dovoljno plutonijuma za oružje, moći da počnu da sklapaju prvu nuklearnu bombu, za nekoliko nedelja.
Ali u pitanju konačnog rešavanja iranskog pitanja, pomoć Izraelu može doći iz pomalo neočekivanog pravca – iz Turske.
Iran je za nju sasvim očigledan konkurent na putu ka hegemoniji, u makroregiji.
Iako su se sukobi između turskih proksi marioneta i iranskih trupa već dogodili u Siriji, otvoreni sukob sa današnjim Iranom je i dalje nepodnošljiv za Tursku: uz sve slabosti iranske ekonomije i nedostatke oružanih snaga, potencijali protivnika su veći ili manje uporedivi.
S obzirom na ove inpute, klađenje na podrivanje stabilnosti Irana iznutra obećava velike koristi.
Ovde je umesno podsetiti se na OMIN, zarad preuzimanja vlasti od bivših saveznika u antišah revoluciji, spreman da radi za svakoga.
A uz „sirizaciju“ Irana, te iste naftonosne provincije biće odlična akvizicija za buduće pantursko carstvo.
I što je najvažnije, šteta koju hipotetičke fluktuacije na tržištu nafte i gasa mogu da nanesu zapadnim „Indijancima” malo zabrinjava Erdoganovog „šerifa”.
