Ali, ŠOS je upravo zbog toga i osnovan i zato su istovremeno primljeni u članstvo Indija i Pakistan. I to uz otvoreno zalaganje Kine. Radom ove organizacije ti problemi bi trebalo da se rešavaju u direktnoj komunikaciji, uz sagledavanje šireg makroregionalnog konteksta i bez mešanja eksternih faktora, pri čemu se najpre misli na SAD, ali donekle i neke evropske države, tradicionalno zainteresovane za dešavanja u tom delu sveta.
Nova etapa u Avganistanu
Sa Iranom, ŠOS će svakako bolje i sveobuhvatnije moći da se pozabavi novom etapom
avganistanske krize i uspešnije artikuliše mere za – najpre smanjivanje tenzija, a zatim i neku potencijalnu integraciju Avganistana u određene regionalne projekte.
Naravno, biće potrebno mnogo aktivnosti i strpljenja da bi se tako nešto postiglo, biće verovatno i tekućih neuspeha, loših procena i nedostižnih ciljeva, ali – šta je alternativa tome?
Prijem Irana jeste važan, to se ne može zanemariti, niti ovaj korak relativizovati, bez obzira što ne treba očekivati da će zbog odnosa Teherana i SAD ruske i kineske snage zaratiti sa NATO. Uloga ŠOS je drugačija, instrumenti koji se koriste za osiguravanje bezbednosti različiti. Ipak, ne može se ni očekivati da nakon ovoga pogled SAD na ŠOS ostane isti. I obrnuto.
Neizostavni partner
Iran je neizostavan partner u traženju rešenja za budućnost Avganistana, u tom procesu imaće svoje mesto. U Vašingtonu će, svakako, sa nelagodom primiti ovu novost, ali je to za njih u celoj ovoj priči i najmanja briga.
Jer, Iranu se otvara širok prostor za nesmetano širenje političke, ekonomske i vojne saradnje sa evroazijskim saveznicima. Dogovor sa Tadžikistanom, na primer, podrazumeva i projektovano uvećavanje obima bilateralne trgovinske razmene na pola milijarde dolara godišnje.
Posle Kirgizije, Tadžikistan je inače članica ŠOS sa najmanjim tržištem. Koliki su tek onda
potencijali iranske razmene sa ostalim članicama? Uz to, ulazak u najveći „blok“ još od revolucije 1979. godine, sa i te kako značajnim zemljama, kako u regionalnom tako i u globalnom okviru, donosi sasvim novo samopouzdanje vlastima u Teheranu.
Iran više nije izolovan, efekti američkih sankcija neće imati iste domete kao ranije, kao ni dvolična politika evropskih prestonica. Ova zemlja, baštinik persijskog nasleđa, legitimizuje sopstveni položaj u međunarodnim odnosima na sasvim novi način. Sa tim ubuduće treba ozbiljno računati.
U svakom slučaju, nakon novog uvećavanja ŠOS, uz planirane „partnerske dijaloge“ i čitav set „proširenih aktivnosti“ mnogo toga više neće biti isto. Ne samo u centralnoazijskom
regionu, već u Evroaziji. U celini. SAD i EU moraće da se navikavaju na ovu realnost. Uprkos tome što se efekti poslednje odluke neće videti brzo, na dugi rok će usmeriti brojne procese političkog, ekonomskog i bezbednosnog karaktera.
(Sputnjik)
