Iran je, konačno, nakon šesnaest godina provedenih u zvanju posmatrača i dva neuspela pokušaja tokom mandata Mahmuda Ahmedinedžada (2008. i 2010. godine) stekao status punopravnog člana Šangajske organizacije za saradnju. Vest je, sama po sebi – značajna, mada će dometi ovog novog širenja biti nešto drugačiji nego što se pretpostavlja.
Sa jedne strane, iz evroazijskih krugova značaj ŠOS se prenaglašava, uz prateće objašnjenje kako je to neki „istočni NATO“, analizira Dušan Proroković iz Instituta međunarodnu politiku.
Ulazak Irana u „istočni NATO“
Samim tim, ulazak Irana dočekan je sa neskrivenim simpatijama. Sa druge strane, zapadni komentatori i pogotovo iranska opozicija skloni su tome da predstavljaju ŠOS kao
organizaciju sa ograničenim dometima i mnogo unutrašnjih problema. Samim tim, prema ovoj školi mišljenja, ni ulazak Irana neće proizvesti ništa spektakularno.
Što se prvog tiče, govoreći krajnje načelno i uz mnoge ograde, koncept na kom počiva ŠOS mogao bi se pre uporediti sa ciljevima i funkcionisanjem OEBS – a tokom osamdesetih godina, nego sa NATO.
Put koji je započela „šangajska petorka“ predvođena Rusijom i Kinom još sredinom devedesetih, nastavljen je 2001. godine proširivanjem na Uzbekistan i institucionalizovanjem saradnje, najpre u borbi protiv terorizma, separatizma i ekstremizma.
Nesumnjivo, usaglašavanjem strategija i zajedničkim delovanjem protiv uočenih pretnji Moskva i Peking su želeli da smanje uticaj SAD u istočno – centralnoj Evroaziji. To je posebno uočljivo nakon potonjeg prijema Indije i Pakistana.
Za evroazijsku bezbednost treba da se pitaju evroazijske države, a problemi koji postoje rešavaju u sasvim drugačijem ambijentu. ŠOS je savremena međunarodna organizacija, multilateralnog karaktera, nema jedan izraziti centar moći sposoban da drugima nameće bilo šta, niti je zainteresovan da intervencijama ili preemptivnim delovanjem kreira neka nova rešenja širom sveta.
Otuda i zadrška u odnosu na prijem Irana prethodnih godina. Najpre zbog režima sankcija uvedenih od strane UN, a zatim i zbog američke odluke da unilateralno sankcioniše
Teheran i uz stalne provokacije nagoveštava mogućnost vojnog udara, prema pitanju članstva Irana odnosilo se sa puno opreza.
Kako bi ŠOS reagovao da je Donald Tramp naredio bombardovanje Irana? Takođe, posebne veze Kine sa Saudijskom Arabijom činile su svoje, svaki korak na Bliksom Istoku meren je nekoliko puta. I danas, paralelno sa prijemom Irana u punopravno članstvo doneta je i odluka da Saudijska Arabija, Egipat i Katar postanu „partneri u dijalogu“.
ŠOS nije uperen protiv bilo koga
Iako su u međuvremenu Kina i Iran potpisali sporazum o dvadesetpetogodišnjoj strateškoj saradnji, vodi se računa o geopolitičkom okruženju. Tako se, još jedanput, šalje poruka da
aktivnosti ŠOS nisu uperene protiv bilo koga. Unapred se amortizuje potencijalna „šteta“ koja bi mogla u nekom razvoju situacije nastati.
Ova organizacija ne funkcioniše po modelu „ili – ili“, toliko puta (zlo)upotrebljavanom od strane NATO, već po principu „i – i“. Naposletku, oko članstva Irana dugo je negativan stav imalo rukovodstvo iz Dušanbea, a zbog veze Tehrana sa Islamskom partijom preporoda u Tadžikistanu. Sada je i taj nesporazum izglađen, a poslednja barijera otklonjena.
Što se drugog tiče, nikako ne treba ni umanjivati značaj novog proširenja. Tačno je, unutar ŠOS postoji nekoliko krupnih problema, među kojima su najveći kinesko – indijski i
indijsko – pakistanski odnosi, podrazumeva se, uz delovanje hiperaktivnih grupa i grupica različitih ekstremističkih i radikalnih usmerenja.
