Hrvatski epidemiolog Igor Rudan u novom tekstu koji je objavio Večernji list objasnio je šta misli o “švedskom modelu” u borbi protiv korona virusa, kao i da je lažno uverenje da se „švedski model“ po bilo čemu razlikuje od ostalih zemalja – a evo i zašto.
Njegov tekst prenosimo u celosti:
O pristupu Švedske u medijima ćete nastaviti da čitate vrlo različita mišljenja. Ovde ću prikazati epidemiološki aspekt, ne ulazeći pritom u srednjoročne i dugoročne posledice švedske strategije na sve druge sfere društva te države, koje će nauka tek vremenom moći da proceni. No, i za razumevanje epidemiološke slike najpre treba razumeti tamošnji kontekst podele vlasti, uloga i odgovornosti u društvu, kao i epidemiološki kontekst.
U Švedskoj, politika je prilično uhodana i birokratska delatnost. Kada nastupi situacija u kojoj je potrebno uključivanje naučnika, politika se načelno ne meša. Pitanja koja treba da reše stručnjaci prepuštaju se državnim agencijama.
Tako je premijer Stefan Lofven prepustio problem pandemije COVID-19 državnom epidemiologu Andersu Tegnelu iz švedskog Nacionalnog instituta za javno zdravstvo. Kao retko gde drugde u svetu, izrada plana odbrane bila je u rukama samo jednog čoveka.
Tegnel je pristupio krizi namećući lična uverenja. Međutim, ona bi se katkad pokazala pogrešnima. Najpre je procenio da se virus neće proširiti iz Kine i doći do Švedske. Zatim je verovao da će biti dovoljno pratiti pojedinačne slučajeve ulaska zaraženih. Bio je uveren da će ih zbrinuti “prvom linijom obrane”.
Nije smatrao da bi virus mogao dovesti do brzog slobodnog širenja epidemije. Kada se već znalo za probleme u Italiji, hiljade švedskih porodica koje su se vratile s italijanskih skijališta krajem februara uverio je da krenu odmah na posao.
Takođe, preporučio je i da decu pošalju u škole, umesto da te porodice smesti u dvonedeljni karantin. Tražio je to od njih čak i kada bi jedan član porodice pokazivao znakove bolesti, ne testirajući ih. Švedska skijališta je ostavio otvorena.
U očima drugih epidemiologa u svetu, to su bile neopreznosti koje zaista ne bi trebalo činiti tokom epidemije. Međutim, to je bio tek početak. Zatim je Tegnel počeo da govori o postizanju “kolektivnog imuniteta zaražavanjem”.
Mnogim epidemiolozima u svetu to je tada zvučalo zaista neobično. Međutim, medijima je to verovatno zvučalo “normalnije” jer to nije radio samo on. Naime, o sličnom su planu ozbiljno govorili i Britanci, Holanđani, pa i Nemci.
Britanci su barem imali “izgovor”. Hteli su da karantin, koji su smatrali neminovnom, odgode za jesen 2020. kako bi izbegli preopterećenje svog zdravstvenog sistema tokom hladnih meseci. Mislili su da će zarazu moći da uspore drugim merama tokom čak šest ili više meseci.
Epidemiolozi su se, međutim, čudili svemu što se zbiva. Naime, iako se, načelno, ceo koncept “kolektivnog imuniteta” može doseći i postupnim zaražavanjem, on se u javno-zdravstvenoj praksi koristi pre svega radi planiranja prevencije zaraze vakcinisanjem.
Ako svi moraju da se zaraze da bi se dosegao taj prag, onda to nije sprečavanje zaraze, već masovna zaraza, kao da zdravstveni sistem i ne postoji.
Smisao ideje “kolektivnog imuniteta”, barem onaj javno-zdravstveni, očito je sasvim promicao mnogima tih dana, kao i mnoge druge stvari. Zaštititi ljude od zaraze tako da ih sve zarazimo, uz prihvatanje nepredvidivog broja žrtava, sve dok zaraza samu sebe ne samoograniči, zaista nije ono zbog čega imamo javno zdravstvo.
