Sve u svemu, treba reći da NIKO na ovim prostorima nije ovako beskrupulozno koristio doslovno SVE državne materijalne i medijske resurse isključivo u svrhu lične samopromocije i sopstvenog održanja na vlasti. I tu ne govorim samo o poslednjih 30 godina – za koje izrečeno važi neosporno.
Ali nemojmo se zavaravati. Da je ovo ONO vreme, ne samo da bi takođe bilo „sleta“ i „štafete“ nego bi se obogotvorenom Vođi verovatno i žrtve prinosile. Uostalom, na neki način, prinose se i sada. Samo je, u skladu sa duhom vremena, žrtveni ritual nešto drugačiji. Odnosno, „kolje“ se, pre svega, simbolički i medijski – mada ne nužno i manje brutalno i krvavo.
Šta više, ovo što gledamo po srpskim medijima i skupštini čak nadilazi najviše (tj. najniže) udvoričke standarde sa ovog podneblja i po maštovitosti i razmerama se približava sado-mazohističkim manifestacijama lojalnosti i pokornosti poznatim samo iz literature
Šta više, ovo što gledamo po srpskim medijima i skupštini čak nadilazi najviše (tj. najniže) udvoričke standarde sa ovog podneblja i po maštovitosti i razmerama se približava sado-mazohističkim manifestacijama lojalnosti i pokornosti poznatim samo iz literature ili, eventualno, donekle prisutnim samo u nekim dalekim i egzotičnim despotijama.
I ako uopšte ima išta pozitivno u čitavom ovom (o)tužnom igrokazu onda je to možda samo očiglednost, da ne kažemo brutalna „tansparentnost“ sa kojom se sve odigrava. Da li će to biti dovoljno da se ljudi masovno trgnu i zamisle nad tim u kakvom društvu živimo – veliko je pitanje.
Ali makar niko, ni spolja, ni iznutra, ni ambasadori, ni opozicioni lideri, ni mediji, ni analitičari neće više moći da se „iznenađuju“ (po principu: „Nismo znali. Iju, ko bi to očekivao?“), odnosno da se prave nevešti i naivni, učestvujući u simulaciji normalnosti i demokratije u društvu u kojem demokratija i normalnost već poodavno ne stanuju.
Đorđe Vukadinović (nspm)
