Opšta je saglasnost, i u samoj Evropi, da je pored Ukrajine najveća žrtva ukrajinske krize upravo Stari kontinent, i EU kao njegova dominantna integracija. Evropa je preko EU praktično izvršila kolektivno samoubistvo, i političko i ekonomsko, i postala potpuno nevažna u međunarodnim odnosima. Po prvi put u minulih 200 godina nije kreator istorije. Kako se to moglo dogoditi, i zašto?
U traženju odgovora najčešće se navodi činjenica da je pre svega Zapadna Evropa praktično pod američkom okupacijom još od 1945. godine. Ali uprkos tome, minulih decenija je ipak uspela da održi jak privredni razvoj i koliko-toliko bude deo svetskog poretka. Drugim rečima, ovo nije dovoljno objašnjenje.
Osnovni instrumenti destrukcije, tačnije, američke destrukcije Evrope, jesu Evropska unija kao organizacija, i jedinstvena valuta, evro, koji u ime dolara dominira finansijskim sistemom. Uostalom, i sama evropska integracija je izvorno američki projekat.
I ponovo, sve je to i do sada bilo. Osnovni problem su promene i kriza u svetu koje su korak po korak počele da udaljavaju ključne evropske zemlje od Amerike. To američka poslovna i politička elita nije mogla da dozvoli, pa je Evropa uvučena u krizu u Ukrajini i tako preko Ukrajine ponovo okupirana. Ali ovoga puta mnogo drastičnije i destruktivnije.
Amerika je, u stvari, u hibridnom, i ne samo hibridnom, ratu protiv Evrope, i posebno
njene najmoćnije zemlje, Nemačke. Miniranje gasovoda Severni tok više nije hibridni rat, to je direktna ratna objava Nemačkoj.
Nova evropska realnost
Uvek, međutim, postoji i budućnost, pa je ipak najvažnije pitanje šta bi sve to moglo da znači za Evropu i Evropsku uniju, i šta je njihova budućnost.
Amerika i zemlje EU su, uz rat protiv Evrope, istovremeno i deo rata protiv Rusije u Ukrajini, od čijeg krajnjeg ishoda zavisi i sama budućnost Evrope. Pobeda Rusije i poraz
Ukrajine, a time i celog Zapada, značili bi potpuni raspad dosadašnje politike, pre svega, Evopske unije. U stvari, doveli bi do raspada Evropske unije i integracije kakva je do sada postojala.
Posle Ukrajine, na red dolazi stvaranje nove bezbednosne arhitekture cele Evrope i novih odnosa Zapada i Rusije, a na agendi će biti i sudbina NATO-a. Ali, to kreiranje bezbednosne i samim tim političke arhitekture će dominantno voditi onaj ko pobedi u sukobu u Ukrajini. A to je, kako se priznaje i na Zapadu, po svemu sudeći Rusija i njena vizija odnosa u svetu.
Evropa, međutim, u tim novim procesima neće imati bitnog, zaprvo, skoro nikakvog
uticaja. Rusija je, i to više nije tajna, prelomila i nju više uopšte ne zanima šta kaže Evropa, Evropi se više u Moskvi ne veruje baš ništa. Rusija budućnost vidi u novim globalnim integracijama, pre svega u Evroaziji, i po modelima BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS).
Zato je besmisleno uveravanje evropskih lidera kako će saradnja sa Rusijom biti uspostavljena kada se rat u Ukrajini završi. „Neće da može.“ Evropa je izdala Rusiju a u ruskoj kulturi je da ne menja odluke, i da pamti ono što je bilo.
Poseban slučaj je Nemačka, koja za svoje postojanje ponajviše duguje upravo Moskvi.
Posle Drugog svetskog rata, vredi podsetiti, tadašnji britanski premijer Vinston Čerčil je tražio da Nemačka kao država više nikada ne postoji. Predlagao je da se od nje formira osam kvazidržavica ograničenog suvereniteta. Tu ideju je prihvatio i američki predsednik Ruzvelt, samo što je predlagao šest takvih entiteta. Tome se odlučno protivila Moskva, te su formirane samo dve Nemačke. Podeljena zemlja, ali ipak Nemačka.
