A posebno je pitanje – zašto država, koja je neto izvoznica čistog vazduha i vode skromno ćuti u ćošku u vezi ekoloških pitanja? Po svemu sudeći, po navici smo u defanzivi u odnosu na delimično razumnu, ali umnogome vapijuće sebičnu „zelenu“ agendu, koju predlaže Zapad. Međutim, mi možemo i moramo da dajemo ton i u međunarodnoj ekološkoj politici, predlažući koncepciju, koja je korisna za sve.
Zar mi ne znamo da je demokratija – način upravljanja spolja udoban za većinu, ali neefikasan u kriznim uslovima? I da je on uvek stradao u takvim uslovima?
Zar ne vidimo čemu vode i vodiće formalne demokratske procedure u siromašnim državama? Odgovori su oko nas – Ukrajina, Jermenija, Belorusija, Kirgizija i mnoge druge zemlje. A njihov broj će rasti u uslovima globalne ekonomske krize, podstaknute pandemijom.
Autoritarnost nije panaceja i može da vodi do stagnacije i propasti. Mi to znamo. Ali demokratija u siromašnim etnički složenim društvima gotovo nužno dovodi do degradacije. Pa čak i do krvi.
Zar sebe smatramo moralno jednakim ili čak inferiornim u odnosu na komšije u evropskoj civilizaciji koji su ogrezli u laži i neuspehu? Ili mi, konačno, priznajemo da smo ono što smo istorijski bili i jesmo – evroazijska, i možda čak civilizacija nad civilizacijama?
Zaključak je očigledan – neophodno je uzvratiti udarac. Okretanje drugog obraza je besmisleno. Tim pre – onima koji su u dubokoj civilizacijskoj krizi. Moramo prestati da vodimo odbrambene bitke sa istorijskim gubitnicima, i moramo ući u novi, sve više nezapadni svet, osvajajući povoljne, a često i vodeće idejne i političke pozicije koje nam taj svet nudi.
Predložiću samo neke ideje za takvu ofanzivnu, okrenutu budućnosti i nipošto agresivnu politiku.
Mi smo narod pobednika.
Mi branimo suverenitet i identitet, slobodu izbora – kulturnog, političkog i ekonomskog puta za sve zemlje. Mi smo za slobodu zemalja i naroda protiv hegemonizma u politici i ekonomiji i univerzalizma u kulturi i idejnoj sferi.
Mi smo internacionalistički narod i ne možemo biti drugačiji, s obzirom na našu istoriju. Duboko nam je tuđ svaki rasizam.
Mi poštujemo lični intimni izbor svakog čoveka. Ali mi hoćemo da se čovečanstvo razvija, da se rađaju deca, mi smo protiv pretvaranja ljudi u mankurte – robove koji se ne sećaju svoje istorije, srodnika i pola. Mi smo za to da čovek nastavi da sledi svoju najvišu predodređenost – da služi svojoj porodici, društvu, zemlji, svetu, Bogu, ako u njega veruje.
Mi smo narod ženstvenih i vrlo snažnih žena koje su više puta spasile zemlju u njenoj teškoj istoriji. I mi smo narod snažnih i odvažnih ljudi, spremnih da zaštite slabe.
Moramo da krenemo u novi svet, ne odričući se starog, koji nas vuče unazad, već predlažući sebe Evroaziji i svima kao lidera normalnih, nacionalnih, suverenih, miroljubivih.
Pročitavši ovo, mnogi će reći – mi još nismo sasvim takvi. Ali mi smo takvi mnogo više od svih drugih i moramo ići napred, jačajući ono najbolje u sebi i privlačeći time druge.
(za Fakti.org preveo: V. Kršljanin)
https://rg.ru/2020/11/26/sergej-karaganov-oboronitelnaia-tradiciia-neumestna-v-nyneshnem-mire.html
