U prilog transnacionalistima ide i okolnost da je u uslovima dugotrajnog mira stvorenog nuklearnim oružjem i odsustva stresa karakterističnog za čitavu istoriju čovečanstva, u
uslovima neophodnosti borbe za ono što je zaista nasušno – život, hleb, svoju kulturu, svoje mesto pod suncem – domovinu, promenjena svest značajnog dela zapadnih (i malog broja nezapadnih, uključujući i naša) društava i elita.
Slične promene prethodile su padu Rimske imperije, Mletačke republike krajem 18. veka i katastrofi Kine u 18-19. veku.
U savremenom svetu šire se surogat ideologije, vrednosti i modeli ponašanja – demokratija kao religija, LGBT, Me Too, feminizam (ne sme se mešati sa pravima žena), Black Lives Matter i dalje po spisku.
Ove modele ponašanja i vrednosti podstiču vladajuće transnacionalne elite jer odvraćaju pažnju od nerešenih i nerešivih problema – bezizlaznosti i nepravednosti postojećeg modela kapitalizma, atomizuju društva, zamenjuju prirodne vrednosti i osećanja i doprinose pretvaranju čoveka u robota sa programiranim reakcijama.
U suštini, radi se o dehumanizaciji čoveka i čovečanstva. Te modele oni pokušavaju da izvoze, kako bi oslabili konkurentske zemlje i društva, da bi odvojili narode od njihove istorije, tradicije, od samih sebe.
Ovaj izvoz izaziva negativnu reakciju uslovno „normalnih“, koji su u svetu ogromna većina. Ali, oni nisu idejno organizovani i nemaju lidera. I baš zato ne treba da razmišljamo o tome kako da se opravdamo zbog odsustva gej-parada, već da pokušamo da stanemo na čelo novog humanizma – očuvanja čovekove suštine i misije – da služi porodici, društvu, svojoj zemlji, svetu, Bogu. To su vrednosti svih civilizacija i religija, osim one koja se naziva liberalnom.
Izuzetno je velika i povećava se pretnja globalnim ratom. A Rusija je glavni hranilac sveta.
Upravo mi vojno-političkim odvraćanjem zatvaramo put onima koji pokreću ratove.
Kada je zbog svoje vojne, moralne i političke slabosti Rusija prekinula aktivno obuzdavanje, usledilo je grupno silovanje ostataka Jugoslavije od strane natovaca, agresije na Irak i Libiju.
Ali, mi ne kapitalizujemo ovo svoje realno dostignuće, ne vodimo aktivnu politiku mira, spasenja sveta, ne pomažemo idejno sebi i čovečanstvu da se smanji pretnja globalnim ratom.
Zar su nam oružane snage potrebne samo radi odvraćanja „potencijalnih agresora“ ili očuvanja suvereniteta ili je to ipak i u prvom redu za očuvanje najviše vrednosti – mira za sebe i druge? Ja mislim da je tako. Ali zašto onda o tome ne govorimo sebi i svetu, obezbeđujući zasluženi autoritet i samopoštovanje?
A o dodatnoj javnoj podršci za odbrambene troškove da i ne govorimo, a što nije suvišno u situaciji ekonomske krize.
Oduzevši SAD i Zapadu vojnu superiornost, na čijoj osnovi se zasnivala njihova petstogodišnja dominacija u politici, ekonomiji i kulturi, mi smo oslobodili svet, stvorili uslove da narodi i države slobodno biraju svoj put. Dali smo im mogućnost da počnu da stiču pravedan udeo u svetskom BNP.
Ranije su sve to Evropljani, a zatim i Amerikanci, pumpali sebi, oslanjajući se na svoju dominaciju. A mi stidljivo odbacujemo optužbe za militarizam, agresivnost, ne kažemo da smo mi narod i zemlja – oslobodilaca, ne samo od potomaka raznih džingiskanova, napoleona, hitlera, već i od zapadnog ili neoliberalnog „jarma“.
