I zgradu BIGZ-a, takođe, prodali smo „Školskoj knjizi“ iz Zagreba. A naš „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“ – potpuno je gurnut sa tržišta, jer – nećemo, valjda, mi držati „monopol“ nad našom istorijom, tradicijom, kulturom, nacionalnom svešću, naraštajem i narodom!
A to, što stranci drže monopol nad štampanjem udžbenika u Srbiji, e – s tim monopolom se nema problema. Jer, u ovoj trgovini – obe strane su, izgleda, našle svoj interes. Oni da nam promene svest, a mi – da za to dobijemo pare!
I, aj’ ti sad udri u kuknjavu što više nema ni „Jame“ Ivana Gorana Kovačića u koju su stale sve ustaške jame, jasenovci, jadovna…, napunjene srpskim mučenicima u prethodnici današnje Hrvatske – Endehaziji!
I kud, u opšte, danas sa „Jamom“ u ovom naređenom regionalnom pomirenju – i kako u EUropu, a uz pristanak njene članice Hrvatske – sledbenice ustaške NDH?
Šta će im Desankina „Gračanica“ na ovom EUropejskom zacrtanom „putu bez alternative“, koja nam je postavila ultimatum da im okupirani KosMet pod njom, NATO i Šiptarima, poklonimo – sa sve Gračanicom?!
Šta će njima „Jazavac pred sudom“ i sarkazam Petra Kočića nad tadašnjim austrougarskim okupatorom? Što da Kočić budi narod, koji bi mogao da progleda i pod ovdašnjim, a starim, okupatorima! Pa zar to igde i jednome okupatoru i njegovijem kolaboracionistima, treba?! Ne – da ja znam.
Kakva bi to tek sprdačina od okupacije i kolaboracije bila, kada bi oni ostavljali našoj deci da ih vaspitavaju Desanke, Gorani, Kočići, Njegoši…?!
Nama i lezbejska organizacija „Labris“ vršlja po mentalnom sklopu dece, rediguje i zabranjuje pojedine udžbenike, jer im se ne sviđaju milenijumska tumačenja „rodnog identiteta i seksualne orjentacije“.
Aktivistkinja „Labrisa“ Jovanka Todorović se 2018. pohvalila kako je na njihov zahtev – u državi Srbiji – „promenjeno šest od ukupno osam udžbenika“!
Gospode dragi, pomozi mi!
I, naravno, nije to cela priča. Teško to staje u jednu kolumnu.
Sve ovo je povereno nečemu što se zove Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Osnovali su ga „žutima“, još 2004. a današnji direktor je Grušanović Zlatko. Tako da, od obdaništa do kraja srednje škole – od kada nam deca prohodaju, pa dok ih potpuno mentalno ne zaokruže – oko Zavoda na njih budno motri.
Zavod ima armiju eksperata kojima smo poverili glavu našega potomstva.
Nije Zlatko sam ostavljen da se jaka sa tolikim kulturnim blagom, menja identitet i svest naraštaju.
Uhlebili smo mu i pomagače, od zamenika Dejane Milijić Subić, pa pomoćnika Olivere Todorović, do stručnog saradnika za izdavaštvo Miće Reljića. Tu je i predsednik Upravnog odbora Đurđica Komlenović i Nadzornog odbora Zoran Milošević – čitav tim „odabranih“ stručnjaka.
Nije ni njima lako. Oni paćenici nepatišu, ne bi li iskasapili tolike književno-estetičke, etičke i identitetske vrednosti, a još sve to u čvrstoj sprezi sa dubokom nacionalnom ukorenjenošću, koje je vekovima ostavljao srpski rod.
Tako da nema smisla da ovakvi pregaoci budu sakriveni iza nekakvoga naziva, Zavod.
Po mom dubokom uverenju, svi oni koji su zaslužni za prepiranje mozga i „promenu svesti u Srba“ – moraju biti istaknuti na vidno mesto.
