Samo dva dan pre nego što je, uz jako prisustvo policije – bagerima srušio konak ženskog manastira Svetog Vasilija Ostroškog blizu Ulcinja, gledam Mila Đukanovića, 8. juna u prostorijama NATO u Briselu. Bože, kako je, samo, on sebi tu bio moćan – ta se tragikomedija, teško može, sa bilo čime porediti.
Analizirati izraze lica Generalnog sekretara NATO i Mila – pa to je prizor za istoriju.
Stoltenberg mudro uzdržan, svestan da im ide po planu, a Milo zakovrnuo glavu, gleda s visine, naduvao se nekom, samo njemu znanom, snagom… Ma – sav bitan! Brate mili, koja blamaža i zastiđe!
Gospode dragi, da li takvi uopšte znaju kojim očima ih gledaju isti ti koji su ih i kupili za takva nepočinstva?
Mada, znali ne znali – za to se, ipak, moraš roditi.
Kada se analizira nekoliko stotina godina naše novije istorije, retki su svetli primerci, gde su oni Srbi – poput Mehmed Paše Sokolovića – na koje je okupator stavio šapu – mučenjem ili potkupljivanjem, svejedno – takvu poziciju iskoristili da oporave, grade, jačaju i čuvaju svoj srpski rod – rod iz kojega potiču!
Doduše, naši neprijatelji nije da se nisu i izveštili, kroz vekove. Već odavno im teško može promaći pogan da je ne uoče, kupe, gurnu u „bitku“ i popridrže – dok im ne odradi posao.
Oni, u ovom rasrbljivanju, u zavisnosti šta im za koju podvalu i otimačinu u kom periodu „pije vodu“ – na političkim pijacama potrguju, ili one koji bezočno idu đonom kao Milo, ili
one, koji nam u rukavicama, kao „dobrotvori“ naroda – razbijaju temelje iznutra. U stvari, obe te fele oni imaju na lageru.
Za ove druge, najbolji je primer „otkriće“ od pre nekoliko dana, kad smo saznali da se poezija Desanke Maksimović, kao prevaziđena, izbacuje iz školskog programa.
Međutim, kad se otvori lavina, mi saznasmo da je samo na Desanki puklo, a da su „čistunci“ mozga srpskog naraštaja, do sada posahranjivali podugačak spisak onih koji pevaju, pišu i svedoče o dubini i suštini našeg stvaranja, stradanja i trajanja.
Izbačeno je toliko veličina, da im dela ne bi – istinom iz prošlosti – „trovala“ nove generacije, kojima su namenili ulogu zombiranih pomiritelja sa zločincima koji su im ubijali, progonili pretke, oteli teritorije, jezik, kulturno blago, preveravali, katoličili, islamizirali, komunjarili – ubijali identitet!
Šta će njima „Krvava bajka“ Desankina u kojoj je plač nad nevino pobijenim srpskim učenicima – pod nemačkim rafalima u Drugom svetskom ratu u Kragujevcu!
Pa niste, valjda, očekivali da će nemački „Klet“ – koji je kupio preko 60% prava, da u Srbiji štampa udžbenike – otvarati nam oči naraštaju?!
A, kad se povuče linija od ultimatuma Austrougarske pred Veliki rat 1914. – do ovoga ultimatuma, nakon sto godina, koji nam je stigao iz Berlina – samo je potvrđen kontinuitet politike Germana prema Srbima!
Oni su i tada u njihovoj okupaciono „prosvetnoj“ politici u BiH, pod Benjaminom Kalaje od 1882-1903. sprovodili, kako su to zvali – „duševno prerađivanje Bosne“. A u ovom sadašnjem, isto nanizano u „tačkama“, koji su nam uručili nemački parlamentarci u Beogradu 2013. između ostalog se zahteva i – „promena granica i promena svesti Srba“. Ili u prevodu – da se odreknemo i KosMeta i pameti.
Ili će se, možda, srpskom istinom pozabaviti Hrvati, čijem smo „Profil internacionalu“ isto prodali pravo da nam štampa udžbenike i „obrazuje“ decu!
