Autor: Milijana Baletić
Kada se podvuče crta ispod, toliko omiljenog potezanja i spočitavanja poštovanja „ljudskih prava“ od strane svetskih moćnika i gospodara – pa se, na ovom starom evropskom kontinentu, saberu svi pokazatelji i parametri – najugroženiji autohtoni narod, kome je tu koren, koji je tu ponikao, gradio i sebe i Evropu – danas su Srbi.
I, ko neće izvorne, pravoslavne Srbe takvi kakvi jesu, u svoj svojoj suštini, istorijskom korenu i oreolu koji nose? Upravo ih neće – Evropa.
A, tek „bogatstvo“ razigrane im mašte u različitosti metoda koje nad nama primenjuju, od toga da nas fizički nema, do one im najuže specijalnosti – da nam sve uzmu osim života – pa onda, prema svojim potrebama i planovima, tu bezličnu ljušturu koriste da prave – i naprave – nov narod.
Kada se istorijske činjenice poslažu, sve ono kroz šta su u Evropi prošli Jevreji – prošli su i Srbi: progon, pogrom, masakr, genocid, logore!
Na žalost, za Srbe je bilo i dodatnih posebnosti. Žive su nas i na kolac nabijali, derali kožu i, neretko, polumrtve, bacali u jame – da im duže umiremo.
Jevrejima, da ja znam, to nisu radili!
Imali smo i zajedničke dželate, ali – nikada Jevreji nisu prolazili istrebljenje, kroz pravljenje drugog naroda od njih!
Jevreji su uvek ostali – Jevreji!
I kada prođe ratna stradalna stihija, oni su opet, po svim obeležjima, isti onaj iskonski narod – narod svoga jezika, vere, običaja, kulture, čvrste međusobne empatije – koji gradi svoju sabornost, zajedništvo, nastavlja neprekinutu istorijsku vertikalu – kojom se ponosi i za koju gine!
Međutim, pogrom nad nama ne prestaje sa završetkom rata! On se, tek tada, manje ili više otvoreno – nastavlja do istrebljenja! To je to što Srbe razlikuje od Jevreja!
E, ali da bi ovaj metod neprijatelj mogao primeniti – treba pogodan gen – koji Jevreji, izgleda, nemaju, a mi ti toga imamo na pretek. Jedino što je tu dobro, ako tu išta dobro ima, jeste da se svi oni sami, kao trulež i strano tkivo – čim naiđu na malo muke, ili para – od zdravoga odvajaju.
I taj, skoro se može reći, prirodan proces, ne bi ni bio nekakva opasnost koja izaziva potrese, da oni u tom svom obolelom biću, tako nečasno i pogano, ne kidaju, kradu, otimaju, nose – svako obeležje zdravog bića srpskoga roda, sa čijega su stabla – kao trulež – pali!
Oni tu još – kroz vrtlog obmana i zabluda – zadiru i u zdravo tkivo, čupaju, smotaju i nose.
U tom beščašću – uz pomoć naših neprijatelja – grade svoj identitet, nekakvoga novoga naroda, grupišu se i onda bezočno jurišaju u seču stabla sa kojega su otpali. Jer, oni i nemaju s čim otići, ako ne otrgnu, otmu, pokradu – ono što je naše.
Kada sva ta rabota ne bi imala takve posledice kakve ima – častan čovek bi sa gađenjem, i nosom u šakama – od takvih okretao glavu i spašavao sebe od smrada!
Ali to beščašće – u koje se oni u’vate, za šaku srebrnjaka udeljenu iz ruku neprijatelja – vuče ceo narod i prostor u sukob i sunovrat.
