U 45. emisiji Razbuđivanje ugostili smo Vinka Pandurevića generala u penziji, nekadašnjeg oficira JNA koji je učestvovao u oružanim sukobima na bivšem jugoslavenskom prostoru devedesetih godina 20. stoleća.
Vinko Pandurević je Srbin koji je rođen 1959. godine u opštini Sokolac na Romaniji (SR Bosna i Hercegovina). Posle završene gimnazije upisuje 1978. godine Vojnu akademiju, gde nakon završetka četiri godine kasnije biva porizveden u potporučnika Jugoslavenske Narodne Armije. Prvo mesto službovanja mu je bilo u glavnom gradu SR Slovenije.
Osamdesetih godina kada je stupio na dužnost među slovenačkim stanovištvom se osećala veća doza netrpeljivosti prema svemu što ima prefiks “jugoslavenski” i svim došljacima iz ostalih republika tadašnje Jugoslavije.
Još od Drugog svetskog rata postojao je dogovor Kardelja i Tita da slovenački regruti služe samo u svojoj matičnoj republici redovni vojni rok.
Takođe su izdejstvovali da imaju ŠRO kod sebe, što je bio izuzetak, kada je u Bileći bio veliki vojni kompleks i nastavni centar, verovatno i najbolji u tog doba na tlu jugo-istočne Evrope.
Vinko Pandurević je pored svojih redovnih dužnosti u JNA obavljao i dužnost predsednika omladine u 14. LJubljanskom korpusu… Sticajem okolonosti prisustvovao je čuvenom XIV
kongresu Saveza Komunista Jugoslavije u beogradskom Sava Centru 22. januara 1990. godine kada je došlo do žestokih verbalnih čarki između delegata SR Srbije i SR Slovenije…
Nekoliko meseci kasnije kako tvrdi Pandurević Milan Kučan i Slobodan Milošević su se dogovorili o tome da JNA mirno napusti SR Sloveniju i da se povuče u ostale republike SFRJ…
Međutim, Slovencima to nije bilo u potpunosti po volji, jer su želeli heroizam i epopeju svoje nezavisnosti. Tako je došlo do formiranja paravojnh formacija u kojima su učestvovali najviši predstavnici vlasti: Milan Kučan (predsednik), Alojzije Peterle (premijer), Janez Janša (ministar odbrane), Igor Bačvar (ministar unutr. poslova)… itd. Cilj je bio da se napravi etničko čišćenje Srba i JNA sa teritorije SR Slovenije uz kratkotrajni rat.
U Narodnoj skuštini SR Slovenije 25. juna 1991. godine došlo je do proglašenja nezavisnosti od SFRJ, a dan kasnije je jugoslavenska Vlada iz Beograda poslala pripadnike Savezne policije i Uprave carina da uklone nova obeležja na graničnim prelazima i državnim institucijama u najzapadnijoj republici.
Narednih dana slovenačke policijske jedinice kao i Teritorijalna odbrana su blokirali kasarne JNA i naselja gde su živele oficirske porodice. I granični prelazi su takođe bili pod blokadom, kao i autoput. Usledile su prvo čarke, a onda i vatreni okršaji, gde su se (pod)oficiri JNA našli u čudu, pošto nisu imali vidljivog neprijatelja, niti su znali šta im je cilj.
Iz kasarni su već slovenački, hrvatski i albanski karovi masovno dezertirali. Pored toga Slovenci, dojučerašnje Vinkove kolege su prelazili na stranu slovenačkih paravojnih
formacija i odavali položaje i sl. Takođe ni komanda Pete vojne oblasti sa sedištem u Zagrebu nije znala kako da im svima pomogne.
Kako Vinko navodi napravila se jako neugodna situacija za oficire koji su već obučene vojnike iz martovske klase 1991. godine poslali u druge kasarne, a tek pridošla junska klasa nije bila dovoljno obučena, čak ni zakletvu nije položila… Imali su u kasarni tehniku: tenkove, BOV, haubice, ali od novih vojnika niko nije znao da rukuje sa tim artiljerijskim oruđem.
