Što bi rekli Amerikanci – sami izaberite svoj otrov.
Tramp poziva na povratak ”judeo-hrišćanskim principima” na kojima su SAD (navodno) izgrađene. On zapravo poziva na povratak onoj ”staroj” Americi, ”najveličanstvenijoj zemlji u istoriji sveta”, koja možda neće na silu nametati svoje vrednosti drugima, ali će svakako, bez izvinjavanja, nametati svoje interese gde god je to moguće, na način koji umnogome podseća na agresivni zapadni merkantilizam i ”diplomatiju topovnjača” iz 19. veka.
Bajden, s druge strane, nudi ”dobru žvaku” prepunu apstraktnih floskula, u ime kojih je, pokazalo se, više nego spreman da bombarduje druge zemlje ”za njihovo dobro” i usput žrtvuje i ”crne živote (koji) su važni”.
Trampov pristup svakako deluje autentičnije i poštenije. On otvoreno objavljuje da je ”Amerika na prvom mestu” i bez izvinjavanja se hvali ”nikad jačom” vojskom. Alergičan je na velike saveze koji sputavaju mogućnost nezavisnog, jednostranog američkog delovanja i, uopšte, na sve što miriše na globalizam. Ne boji se da otvoreno priziva Boga i da brani sopstvenu tradiciju, šta god o njoj drugi mislili.
Što se tiče Bajdena, šta god on sada govorio – kada uopšte može da sklopi smislenu rečenicu bez telepromptera – imao je skoro pola veka političke karijere da pokaže ko je i šta je – vešt demagog, ratni huškač i, po nirnberškim standardima, ratni zločinac.
Ali, najbitnije je da se vreme ne može vratiti unazad. Tramp ne može da, poput Ruzvelta, nekažnjeno nameće američku volju gde god želi, niti Bajden može više da, silom američkog oružja, nameće ”američke ideale” širom sveta. Na prvom mestu, zato što neće moći više da ih nameću ni kod kuće.
Sjedinjene Države su postale duboko podeljeno, pa čak i raspolućeno društvo. Nemoguće je više naći kompromis između onih koji, poput Trampa, veličaju američku prošlost i njom se ponose, i onih koji smatraju da je ona sramna i da treba da bude ”dekonstruisana”, odnosno temeljno prevrednovana pa čak i odbačena, jer je zasnovana na rasizmu, genocidu, zločinima i nejednakosti.
Kao što je nemoguće više tvrditi – koliko god se Tramp upinjao – da su SAD vodeća ”kapitalistička” država. Jer, američke Federalne rezerve su, po drugi put u poslednjih 12 godina, socijalizovale gubitke najvećih američkih finansijskih institucija i Volstrita uopšte. Ovog puta su otišle i korak dalje i, suštinski, nacionalizovale američka finansijska tržišta.
Ovo nisu samo filozofska pitanja, već se tiču same postavke američkog društva. Što se više bude shvatalo među običnim narodom da je u američkom ”kapitalizmu” neopozivo prevladala sintagma ”isuviše veliki da bi mu bilo dozvoljeno da propadne” (too big to fail), to je bliži konačni kolaps jednog od stubova-nosača američkog pogleda na svet – da se i za dobar i za loš rad moraju snositi odgovarajuće posledice, i da je svako odgovoran za sebe i svoje postupke.
Mogla bi se čak braniti teza da su, u sadašnjem vremenu, čak i satanizovane Kina i Rusija ”kapitalističkije” zemlje od SAD. Jer, dok se u evroazijskom dvojcu socijalizam primenjuje prvenstveno na pojedinca radi pružanja osnovne zaštite, dotle se u SAD socijalizam primenjuje na mnogo većoj skali – u korist ogromnih ”kapitalističkih” korporacija.
