U saradnji sa saveznicima, Martin Borman je osigurao posleratni ekonomski preporod Nemačke transferom nacističkog bogastva u inostranstvo.
I on i Hitler su preživeli. Ovo je više dokaz da su, na vrhu, nacisti i saveznici bili kontrolisani od strane istih ljudi, Iluminata jevrejskih bankara.
Svrha rada u suštini je da se ubiju nemasonski jevreji i nejevrejske patriote, degradira i demoraliđe čovečanstvo, i konsoliduje dug i moć u rukama bankara.
Zašto ljudi ne žele da veruju da je čovečanstvo u zagrljaju satanista? Moderna istorija je bila i još uvek je pakao na zemlji za više miliona.
Pregled “Martin Borman: Nazi In Exile“ Pola Meninga iz 1981. godine – autora Džona Sandersa
Očekujući poraz Trećeg rajha, rajhslajter Martin Borman je uspostavio 750 korporacija u neutralnim zemljama, pripremljenih kao sredstva za dobijanje bogatstva Nemačke, pored patenata i drugih vlasničkih industrijskih informacija.
Organizacioni genije i stvarna snaga iza Hitlera, Borman, je uspešno prebegao iz Evrope u Južnu Ameriku i upravljao “Rajhom u egzilu“ u godinama nakon rata.
Sa ostacima SS kao izvršne ruke, bivšim gestapo načelnikom Generalštaba, Hajnrihom Milerom kao direktorom bezbednosti, 750 korporacija kao osnovom ekonomske moći i voljne tišine, i saradnjom sa zapadnim saveznicima, Borman je vodio svoju organizaciju do pozicije potpune vlasti.
Jedan bankar, koga je Mening citirao, nazvao je Bormanovu organizaciju “najvažnijom akumulacijom moći novca pod jednom kontrolom u istoriji.“
Kontrolišući velike nemačke korporacije, samu Federalnu Republiku i veći deo Latinske Amerike, Bormanova organizacija je takođe zadržala zavidan krug uticaja u SAD.
Pol Mening je napisao konačan tekst o Bormanovoj organizaciji. Mening je radio sa CBS radiom tokom Drugog svetskog rata u Londonu, kao pripadnik elite Edvard Murov/Volter Kronkajt tima, a zatim postao pisac govora za Nelsona Rokfelera.
Otkriće
Nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata, Mening je naišao na vojne CSDIC intervjue sa članovima nemačkih industrijskih i bankarskih magnata u američkoj Nacionalnoj arhivi. Zapanjen nalazima, Mening je odlučio da napiše knjigu o tajnim mahinacijama nacističkog pranja novca.
Nepoznat Meningu, rukopis je bio kolac u srce bivšeg direktora CIA-e Alena Dulsa, koji je zastupao mnoge nemačke interese na obe strane Atlantika toko 1930-ih i 40-ih godina, kroz svoju advokatsku firmu Sulivan i Kromvel, sa kancelarijama u Njujorku i Berlinu.
Nakon nemačke predaje, Duls je bio instrument u tihom regrutovanju Hitlerovog šefa obaveštajne službe generala Rajnharda Gelena i mnogih njegovih ključnih operativaca.
Oni su dovedeni u Fort Hunt u Virdžiniji, i uključeni u američku O.S.S. koja je prevedena u C.I.A. sa donošenjem NSC-68 1948. godine pod Trumanom. Gelen je ostao američki zaposlenik u potpunoj tajnosti do povratka na čelo nemačke BND pedesetih godina.
Zabrinut zbog javnog izlaganja Meningove istrage, Duls se ponudio da “pomogne“ nesvesnom Meningu sa njegovim rukopisom, i poslao ga da traži Martina Bormana u Južnoj Americi.
Ne znajući da je bio namerno preusmeren, Mening je unapred u svojoj knjizi da se lično zahvaljuje Alenu Dulsu za njegovo uveravanje da je “na pravom putu“ i da “treba tako da nastavi.“ U stvarnosti, Dulsova pomoć je bila usmerena na to da pošalje Meninga i njegov rukopis u zaborav kako bi izbegao otkrivanje transfera i zaštitio nacistički novac.
Objavljivanje istorije
