Sveštenici su ih ponekad prihvatali kao žive žrtve i posle posebne ceremonije im dozvoljavali da uđu u Pećinu Smrti. Ne treba ni pomenuti da se niko od njih više nije vratio nazad, u svet živih.
U pokušaju da domorodačko stanovništvo koje je verovalo u ovaj „mit“ preobrate u hrišćanstvo, katolički sveštenici su odlučili da uđu u podzemlje i dokažu da nema mesta
„sujevernom strahu“. Obezbedili su veliki broj dobrovoljaca koji su nosili baklje i dugačko uže, jednim krajem vezano za tešku kamenu stelu kraj vrata. Takođe su angažovali naoružane vojnike da paze da se vrata kojim slučajem ne zatvore (slučajno ili nemarno).
Zapalili su baklje i prošli kroz vrata, da bi otkrili nekoliko visokih stepenika koji vode u podzemlje. Prolaz je zatim vodio dalje od stepeništa, direktno u mračne dubine utrobe zemlje. Svuda okolo su se belele ljudske kosti, dok su hodali prolazom bez kraja. Sa obe strane staze se širio lavirint ogromnih kamenih stubova koji kao da su podupirali masivnu planinu iznad njihovih glava. Nastavili su spuštanje u unutrašnjost, a memljivi, zagađeni vazduh im je jedva dozvoljavao da dišu. Zmije, preplašene svetlom, bežale u senke stubova.
Na dubini od oko 40 metara, iznenadio ih je jak nalet ledenog vetra. Vetar je duvao niotkuda, a sveštenici su sa pratnjim tvrdoglavo nastavili da se spuštaju. Ali kada su baklje počele da se gase, užasnuti ne samo sve većim brojem zmija i mrakom već i čudnim zvucima čije poreklo nisu mogli da odrede, veoma su brzo odlučili da se vrate. Iznenada su se obreli u potpunom mraku.
Baklje su se ugasile. Držeći se za uže, počeli su da se vraćaju istim putem, uz sve glasnije molitve i litanije. U daljini su ugledali baklju jednog od vojnika ostavljenih da čuvaju vrata. Kada su se svi srećno vratili u predsoblje „Pakla“, ulaz su zatvorili kamenom stelom i dodali pride još jedan ogroman kamen. Zatim je naređeno da se sve podzemne odaje napune zemljom i kamenjem, da se svi tragovi stepenica unište, a svaki prolaz ka podzemlju hrama zapečati. Tako je ulaz u Pećinu Smrti zauvek zatrpan.
TUNELI JUŽNE AMERIKE
U Južnoj i centralnoj Americi, baš kao i u Meksiku, drevne kulture nisu poricale postojanje podzemnih pećina, odaja i tunela. Naprotiv. Asteci Meksika imali su svoj mračni, užasavajući Tlaksiko kojim je vladao Miktlan, njihov bog smrti. I Maje sa Jukatana su čvrsto verovale u podzemne svetove. Nazvali su ih Miktlan i smatrali da su ledeno hladni, poput mnogih podzemnih odaja i tunela (ako posetite neku veliku pećinu odeveni u letnju odeću, shvatićete koliko to može biti neprijatno iskustvo).
Podzemnim svetovima vlado je Ah Puh, gospodar smrti. Pominju se i u svetoj knjizi Maja Popol Vuh, u knjizi Čilam od Čumajela, pa čak i u kodeksima.
U Peruu i Čileu iz vremena vladavine Inka, takođe je bilo rasprostranjeno verovanje u podzemni svet. Supai, bog smrti, vladao je zastrašujućim Mestom Tame. A onda je Pačakamče, bog zemlje, preplavljen besom zatresao svet. Zemlja se toliko zatresla, da su se u pozemnim svetovima obrušile stene, a tutnjava se čula čak na površini gornjeg sveta.
Legenda o prvom Inki Manko Kapeku, govori da su on i njegovi sledbenici koji su osnovali kraljevstvo Inka, došli iz podzemnih pećina dok su ljudi toga vremena duboko poštovali zmije zbog Urkaguja, boga podzemnog blaga. Ovaj bog je prikazan kao velika zmija na čijem repu vise privesci, glava jelena i mnogi zlatni lanci. Čak i knjiga Komentarios Reales de los Inkas Garsilasija de la Vege, nagoveštava postojanje misterioznog, zastrašujućeg podzemlja.
