U slučaju najbogatijih i najuticajnijih radi se o kvalitativno drugom nivou medicine, na kojem je praktično isključena slučajna, iznenadna smrt.
Taj nivo nivo medicine sada im je dostupan. Ali, za sasvim mali broj.
Možda ne samo zbog prevelikih troškova, već i zbog činjenice da se neke tehnike namerno koriste isključivo u uskom krugu.
Postoje, naravno, ozbiljne fatalne bolesti sa kojima se čak i najnaprednija medicina na Zemlji još ne može nositi, ali generalno – između zdravstvene zaštite za mase i veštačke
„besmrtnosti“ za „elitu“ iskopan je jaz koji se ne može savladati.
To je najodvratnija nejednakost, a istorija je dosad nije poznavala.
Nekadašnja elita, aristokratija, gajila je u svom krugu prezir prema smrti. Aristokrata je bogatstvo i privilegije plaćao time što je bio spreman da umre svakog trenutka. I umirao je.
Ako nije bilo rata, oficiri su se zbog sitnica ubijali u dvobojima. Da ne bi izgubili svoju glavnu privilegiju – da gledaju u lice smrti.
Dva najbolja ruska pesnika, Puškin i Ljermontov, ubijeni su u dvobojima. Nisu mogli drugačije jer su bili aristokrate.
Današnja svetska „elita“ trese se nad svakom dodatnom godinom života, troši neverovatna sredstva na ličnu dugovečnost, uskraćujući drugim ljudim dostup savremenoj medicini, osuđujući ih na epidemije, zatrovanu hranu i nezdrav način života.
Najbogatiji uz pomoć medicinske nauke, transplantologije i plastične hirurgije sebi obezbeđuju „supertela“, verujući da tako postaju „supermeni“. A u stvarnosti jednostavno postaju neljudi.
Zato će pre ili kasnije izgubiti pravo da se drugi prema njima ljudski odnose.
Imam na umu svakog normalnog, živog i smrtnog čoveka.
(Fakti)
