4. Pre dve godine bio sam klinički mrtav 8 minuta, rekli su mi da je to bila posledica predoziranja heroinom. Osećaj je bio prijatan, ali to je možda bila posledica činjenice da sam bio baš odrađen, međutim u isto vreme bilo je i jezivo.
Imao sam osećaj da više nemam ni jedne jedine brige na svetu. Srce je kucalo kao ludo, sav sam se oznojio i sve mi je delovalo kao ubrzan snimak. Sećam se kako je neko u hitnoj uzviknuo “Gubimo ga!”, taman pre nego što sam umro. Poslednji put sam izdahnuo i samo mirno nestao.
Kad sam se probudio u bolnici, prošlo je već nekoliko sati, sve mi se vrtelo. Bio sam užasno zbunjen i dezorijentisan, nisam dobro video do sledećeg dana. Sve u svemu nije bilo baš toliko strašno, ali nikomene bih poželeo slično iskustvo. I, naravno, više ne konzumiram heroin.
5. Osećao sam se kao da padam. Samo beskrajno padanje, iako sam već ležao na tlu. Sledeće sekunde kao da sam se probudio. Bolničari oko mene, mama i prijatelj. Kad su me oživeli, imao sam utisak da sam se samo probudio, kao i svaki drugi dan. Nije to bilo baš ugodno dremanje, više kao onih us***ih 10 minuta, posle kojih ne znaš ni gde si, ni ko si, ni koji je dan.
6. Osećaj je kao da zaspiš. Osetiš tamu kako se približava, ali ne na neki zastrašujuć način, nisi baš potpuno svestan šta se događa i onda odjednom, samo tako, nema te više, a nisi shvatio da si otišao. Ako se probudiš, sve ti je mutno i zbunjujuće.
7. Imaš osećaj da toneš u najdublji san u životu (što je i istina), a kad se budiš zbunjen si do bola i uopšte nemaš pojma što se događa, samo vidiš da su svi užasno zabrinuti za tebe. Uhvati te nervoza, uplašiš se jer ne shvataš šta, kako i zašto, ali ipak na neki način to ne utiče toliko na tebe.
Svestan si osećaja i nije te preterano briga. Stalno sam se budio, pitao koliko je sati i ponovo padao u tamu.
Nemam nikakvih sećanja sa druge strane, sa onostranog, samo osećaj neverovatnog umora i želja za spavanjem, kao da će spavanje sve srediti.
8. Prošlog 4. jula sam skoro umro. Trajno. Katapultiran sam sa motora, glavom napred. Probušeno plućno krilo, slomljena ključna kost se zabila u njega. Ležao sam pokraj puta i umirao. U tom momentu doživeo sam ono što obično zovu “iskustvo tik do smrti”.
Osećaj je bio kao da tonem u tamni bazen pun vode, sve oko mene bilo je crno, a svet je postajao sve manji i manji. Polako toneš u nepoznato. Zvuci su postali daleki i slabi, kao da se sve udaljava i na neki čudan način osećao sam samo mir.
Bol je nestajao, a i svi problemi sveta s njim. Sećam se uspomena na porodicu i prijatelje. Onda, iznenada, izbaci te nešto nazad u život.
Mora da je sve trajalo samo nekoliko minuta, ali meni je izgledalo kao da je prošlo više sati. Smrt je nešto što nas sve čeka, a ovo iskustvo me naučilo da cenim danas, sada i trenutno.
