Godine 1981. Andrej je napustio posao učitelja i zaposlio se kao dobavljač. To zanimanje mu je omogućilo da intenzivno putuje širom Sovjetskog Saveza i dalo savršen alibi za ubistva.
Naime, kretanje po ovoj komunističkoj državi u to vreme bilo je sve samo ne slobodno. Za prelazak iz jednog grada u susedni bile su potrebne gomile papira i dozvola, a putovanje u drugi kraj zemlje za obično stanovništvo bilo je faktički nemoguće.
Ipak, za Andreja kao dobavljača, sve ove prepreke nisu važile. Tako je počela njegova 12-godišnja vladavina terora.
Andrejev šablon ubijanja se nikada nije promenio – svoje žrtve, mlade žene ili decu je pronalazio na železničkim ili autobuskim stanicama i namamljivao ih u šumu.
Zatim bi ih vezao, kasapio do smrti i silovao. Na telima žrtava je uvek ostavljao prepoznatljive tragove, i skoro sve bi kastrirao. Verovatno se vraćajući na priče iz detinjstva, Andrej je žrtvama odsecao jezike i jeo ih.
Policija je bila šokirana! Prozvali su ga “Ubica iz šume” jer su sve žrtve pronalažene u lokalnim šumama. Za vreme 12 godina, policija je ispitala preko pola miliona ljudi, često koristeći i surove metode mučenja, ali nije otkrila ništa.
Kako? Lokalni ogranci policije nisu sarađivali međusobno niti su razmenjivali podatke iz straha da će biti optuženi kao nesposobni i kažnjeni.
Nikakve druge državne institucije, pre svega ozloglašeni KGB, nikada se nisu uključile u istragu jer, zvanično, “Ubica iz šume” nije postojao!
Andrej Čikatilo bio je “anomalija” neprihvatljiva za “napredno” sovjetsko društvo u kome stopa kriminaliteta stalno pada, nema tuča i krađa, a kamoli ubistava.
Komunistička propaganda je ulagala ogromne napore da serijske ubice prikaže isključivo kao produkt “trulog kapitalizma” i iskrivljenih zapadnih vrednosti, pa samim tim ni Andrej Čikatilo nije mogao da postoji!
Policija ga je imala u pritvoru, ali je onda pušten!
U septembru 1984. jedan saobraćajac je primetio sredovečnog čoveka kako pokušava da zapodene razgovor sa mladićem na autobuskoj stanici.
Policajac je nastavio nadzor neznanca nedeljama pre nego što mu je prišao. Prilikom pretresa, u torbi su pronađeni nož, kanap, vazelin i peškir. Andrej Čikatilo je konačno uhapšen.
Ali ovo nije bio kraj priče! Andrejeva krvna grupa A nije odgovarala AB grupi sperme pronađene u telima žrtvi. Naučnici tada još nisu znali da u retkim slučajevima krvna grupa osobe može da se razlikuje od one njegove sperme i Andrej je pušten na slobodu.
Nakon toga, mogao je da se vrati svom krvavom hobiju… Tek 1990. šest godina nakon prvog hapšenja, Andrej je ponovo pritvoren i tada je priznao svoje zločine.
Ubio je 53 osobe u periodu od 12 godina. “Kasapin iz Rostova“ kako su ga mediji prozvali, konačno je uhvaćen.
Andrej Čikatilo je sa ponosom objasnio nadležnima kako je pronalazio i ubijao svoje žrtve. Takođe ih je i odveo do ostataka nekoliko tela koje policija nije uspela da otkrije.
“Filmsko” suđenje i smrt
Hiljade članova porodica njegovih žrtava pohrlilo je u sudnicu kada je u aprilu 1992. godine monstrum izveden pred sud. Andrej je morao da bude stavljen u gvozdeni kavez kako bi nadležni sprečili gnevnu masu da ga rastrgne.
Nakon šest meseci suđenja, Andrej Čikatilo je proglašen razumnim i krivim za sva ubistva. Pogubljen je metkom u potiljak 14. februara 1994. godine.
