– Ljudi koji pristupaju sektama su često nesrećni, bez samopouzdanja, nezadovoljni, željni pažnje. Oni su najlakši za vrbovanja jer će u upakovanoj priči o sreći i raju tražiti utehu. Nesigurni u toj potrazi za pripadanjem pristupaju sektama gde ih fasciniraju magijskim motivima kroz knjige i filmove. Žele da se osećaju superiorno i moćno, i u tom procesu gube sposobnost za zdravo rasuđivanje.
Osvrnuvši se na komentar Miloševićeve, Pastuović je rekao:
– Činjenica je da labilne ličnosti lakše ulaze u zamku kvazi religija, ali pravila nema te ulaze i jači. Uglavnom su to oni koji su imali neku životnu tragediju, oni koji tragaju za sobom svojim identitetom, oni koji ne poznaju svoju religiju i tragaju za drugom, mladi koji to rade radi svoje promocije… ma, ima svega…
On objašnjava da su pripadnici sekti veoma zadojeni takvim učenjem, jer im se mozak non-stop puni učenjem istih i kompletna ličnost im se svodi na sektu, tj. njen interes.
– Dešavalo se da nas angažuju lično zavrbovani članovi koji su nekim čudom došli na trenutak svesti… i uglavnom su izlečeni, ne lako ali izlečeni. Vođe sekte na sve moguće načine pokušavaju da spreče odlazak njihovih članova… prvo razgovorom, pa pretnjama, pa silom, i na kraju i najgorim metodom.
Pripadnost sekti je bolest zavisnosti
– Sekte jesu bolest zavisnosti, jer npr. u pseudo hindu sektama se praktikuje joga meditacija i sl. Prilikom upražnjavanja istih mozak luči endorfin, dopamin, itd, a praktikant oseća neopisivo zadovoljstvo… i navlači se na to poput heroinskog zavisnika… ukoliko se naglo odvaja dolazi do krize jako slične narkomanskoj… Istraživači moraju da budu oprezni jer mogu da nastradaju – razjasnio je Pastuović.
O međuljudskom odnosu unutar sektaških zajednica se malo zna:
– Odnosi unutar sekte se mogu definisati kao odnos robovlasnik-rob. Žrtve kao da imaju sindrom zaljubljivanja u otmičara. Dešavalo se da ljudi koji istražuju rad sekti počnu da veruju u njihova učenja – zaključio je Pastuović.
(Telegraf/Hronograf)
